Evropska unija u 800 reci – link 13

Savet je glavno političko telo EU, njen najmoćniji zakonodavni i politički organ. Sedište Saveta je u Briselu. Države predstavljaju ministari zaduženi za oblast o kojoj se raspravlja. Nekoliko puta godišnje, Savet zaseda na nivou šefova država ili vlada kao Evropski savet, koji donosi najvažnije odluke.

„Savet“ u nazivima može da zbuni i dovede do mešanja institucija:

Savet Evropske unije (o kome je ovde reč) je telo koje čine ministri zemalja članica Unije i čiji posao je da usvajaju zakone i usklađuju politike EU.

Evropski savet je telo sastavljeno od šefova država i vlada članica EU koji se sastaju u proseku 4 puta godišnje kako bi odredili pravce i prioritete politika Unije.

Savet Evrope nema nikakve veze sa Evropskom unijom, iako su sve države članice EU i njene članice. Cilj ove evropske organizacije je zaštita ljudskih prava, demokratije i vladavine prava.

Savetom (i samom Unijom) predsedava jedna od država članica, koje se na tom mestu smenjuju svakih šest meseci (1. januara i 1. jula). Na početku svakog šestomesečnog predsedavanja, predsednik Saveta Evropske unije diskutuje o programu predsedavanja sa članovima Evropskog parlamenta. 

Raspored predsedavanja:

Savet: (1) deli zakonodavnu i budžetsku vlast sa Parlamentom i oni imaju konačnu reč kada su u pitanju propisi koje predloži Evropska komisija i odluka o tome koliko novca na šta može da se troši. Ti propisi nisu zakoni, ali su neposredno primenljivi u državama članicama i imaju prednost nad unutrašnjim pravom. To znači da, ako je neki propis države članice u suprotnosti sa propisom EU, sudovi države članice moraju primeniti pravo Unije; (2) usklađuje ekonomske politike država članica i formuliše sveobuhvatne, dugoročne ekonomske ciljeve Unije (stvaranje više radnih mesta, poboljšanje sistema obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite); (3) potpisuje međunarodne ugovore u ime EU u najrazličitijim oblastima – od trgovine, preko zaštite čovekove okoline, ribarenja, transporta, razvoja tehnologija …;  (4) Savet koordinira i zajedničku spoljnu politiku Unije – u meri u kojoj je takva politika moguća. Naime, države članice vrlo lako postižu zajednički stav oko nekih pitanja (npr. uslova za članstvo u Uniji), ali u Savetu dolazi do sukoba čim u igru uđu različiti državni interesi pojedinih članica. Tako je npr. Evropska unija bila podeljena u pogledu rata u Iraku 2003. godine ili priznanja nezavisnosti Kosova; (5) obezbeđuje jednak pristup pravu i pravdi svim građanima EU, starajući se da se odluke sudova u jednoj zemlji članici Unije poštuju u svim državama članicama.

Savet nema tačan broj članova – na svaki sastanak države članice delegiraju ministre koji se bave oblašću o kojoj je reč. Sastancima predsedava ministar iz zemlje koja u tom periodu predsedava Unijom, osim sastancima ministara spoljnih poslava kojima predsedava Visoka predstavnica za spoljnu i bezbednosnu politiku Evropske unije, Ketrin Ešton.

Pravilo glasi da se odluke donose kvalifikovanom većinom. Međutim, najvažnije odluke Savet donosi jednoglasno, što znači da svaka država članica ima pravo veta, odnosno mogućnost da blokira delovanje Unije koje je suprotno njenim interesima. Jednoglasne odluke moraju se doneti u oblastima koje su naročito osetljive – zajednička spoljna i bezbednosna politika, poreska politika, azil i imigraciona politka, i sl. Ipak, sve veći broj odluka ne donosi se jednoglasno, već kvalifikovanom većinom, što omogućava lakše donošenje propisa i odluka koji su u opštem interesu. Nemaju sve države članice jednak broj glasova u Savetu (ili bolje rečeno njihovi glasovi ne «nose» jednak broj poena). Broj poena zavisi od broja stanovnika države (vidi tabelu u delu Prava i obaveze država članica). Tako glas najvećih zemalja, Nemačke, Francuske, Velike Britanije i Italije «vredi» 29 poena, dok najmanje države u Uniji, Malte, 3 poena. Kada čujete da je neki predlog Komisije usvojen kvalifikovanom većinom to znači da je dobio najmanje 260 od ukupno 352 glasa/poena i da je za njega glasala većina (ponekad i dve trećine) od 28 država članica. Pored toga, da bi predlog bio usvojen u državama koje su za njega glasale mora živeti najmanje 62% stanovnika Unije. Od ove, 2014. godine, uveden je sistem „dvostrukog većinskog glasanja“, što znači da će neki predlog morati da podrži većina zemalja članica (najmanje 15), u kojima živi većina evropskog stanovništva (najmanje 65% od ukupnog broja).