Ми, доле потписани,
Подсећајући да је дужност свих државних органа да поштују одредбе Устава Репубике Србије,[1] Међународног пакта о грађанским и политичким правима,[2] Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода,[3] Конвенције против мучења и других сурових, нељудских или понижавајућих казни или поступака[4] и других потврђених међународних уговора, као и правила међународног обичајног права, којима је мучење, нечовечно или понижавајуће поступање или кажњавање забрањено у свим околностима.
Указујући на дугогодишњу праксу Европског суда за људска права из које произлази став тог суда да су државе уговорнице Европске конвенције које за тешка кривична дела предвиђају казну доживотног затвора обавезне да својим законодавством предвиде механизам који омогућава да надлежни домаћи органи, најкасније у року од двадесет и пет година од почетка извршења те казне, размотре да ли су у току њеног извршења код осуђеног наступиле тако значајне промене и да ли је остварен напредак ка ресоцијализацији да даље задржавање осуђеног у казненој установи више не може бити оправдано легитимним пенолошким разлозима, а да у одсуству таквог механизма у правном поретку кажњавање доживотним затвором представља кршење члана 3. Европске конвенције, тј. нечовечно и понижавајуће кажњавање,[5]
Указујући на гледиште Европског комитета за спречавање мучења и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања да се ни за једно лице не може разумно тврдити да ће заувек остати опасно за друштво,[6] као и на препоруку Комитета министара Савета Европе да закон треба да омогући свим осуђеним да буду условно отпуштени, укључујући осуђене који издржавају казну доживотног затвора,[7]
Подсећајући да је Статутом Међународног кривичног суда предвиђено обавезно испитивање испуњености услова за условно отпуштање осуђених на казну доживотног затвора након издржаних двадесет и пет година казне, као и касније периодично испитивање тих услова у случају да је донета негативна одлука о условном отпуштању,[8]
Полазећи од тога да казне у кривичном праву морају бити подобне за остваривање свих прокламованих циљева кажњавања, укључујући и поправљање осуђеног и утицање на њега да убудуће не врши кривична дела,
Оцењујући да важећи поступак помиловања у Републици Србији, због природе председничке функције, непостојања материјалноправних разлога за помиловање који омогућавају неограничено дискреционо одлучивање председника, немогућности осуђеног да оспоравава одлуку председника и због других правних разлога, не може бити сматран задовољавајућим механизмом за разматрање оправданости издржавања казне доживотног затвора са становишта пенолошких разлога,
Не умањујући нарочиту тежину кривичних дела насиља усмерених према деци и обавезу државе да предузима мере у циљу њиховог спречавања,
Изражавајући незадовољство што инициране измене кривичног законодавства нису праћене задовољавајућим образложењем, као и што није предвиђено одржавање јавне расправе о њима,
Сагласни смо, у најмањем, да Нацрт закона о изменама и допунама Кривичног законика који је 22. априла 2019. године објавило Министарство правде треба изменити тако што ће се обрисати одредба о забрани условног отпуста осуђених за кривична дела за која је прописана казна доживотног затвора.
У Београду,
7. маја 2019. године
Чланови међународних тела за заштиту људских права и сарадници[9]
Наставници универзитета
др Танасије Маринковић, Правни факултет Универзитета у Београду
Судије, јавни тужиоци и заменици јавних тужилаца
Адвокати
Удружења / организације
[1] Службени гласник РС, бр. 98/06.
[2] Службени лист СФРЈ, бр. 7/71.
[3] Службени лист СЦГ – Међународни уговори, бр. 9/03, 5/05 и 7/05, и Службени гласник РС – Међународни уговори, бр. 12/10.
[4] Службени лист гласник СФРЈ – Међународни уговори, бр. 9/91.
[5] Европски суд за људска права (Велико веће), Vinter and Others v. the United Kingdom, бр. представки 66069/09, 130/10 и 3896/10, пресуда од 9. јула 2013. године, §§ 103-131.
[6] Actual/Real Life Sentences, CPT (2007) 55.
[7] Rec (2003) 22.
[8] Члан 110. ставови 3. и 5. Статута (Службени лист СРЈ – Међународни уговори, бр. 5/01).
[9] Сви термини којима су положаји, професије, односно занимања, изражени у граматичком мушком роду, подразумевају природни мушки и женски род лица на које се односе.
