Povodom 26. juna – Međunarodnog dana podrške žrtvama torture, Beogradski centar za ljudska prava ukazuje na nedopustivo loš položaj ovih žrtava u Srbiji.
Na prvom mestu, nadležni organi gotovo ništa nisu preduzeli na polju prevencije torture i drugih oblika zlostavljanja. Još 2016. godine je Narodnoj skupštini i Vladi podneta inicijativa tadašnjeg zaštitnika građana da se zakonima propiše obaveza audio i video nadzora nad saslušanjima osumnjičenih, kao i u svim slučajevima primene sredstava prinude prema građanima, radi lakše kontrole zakonitosti i srazmernosti. Tako se nastavljena praksa da se saslušanja osumnjičenih u policijskim stanicama obavljaju po kancelarijama inspektora.
Praksa sudova i javnih tužilaštava u Srbiji da bez izuzetka poklanjaju više poverenja iskazima policijskih i drugih službenika nego navodima građanina koji tvrde da su pretrpeli torturu i onima koji su tome svedočili, nema nikakvo pravno ni iskustveno opravdanje. Godinama unazad gotovo da ne postoji nijedan predmet u kojem je neki službenik svedočio „protiv svog kolege“, odnosno da je svedočio da je došlo do neosnovane ili prekomerne upotrebe sile, ili da je sâm to prijavio.
Najveći broj krivičnih prijava koje žrtve torture i zlostavljanja podnose protiv službenih lica biva odbačen. Mali broj slučajeva mučenja i zlostavljanja građana od strane službenih lica koji dospe pred sud završi osuđujućim odlukama, a među krivičnim sankcijama koje se izriču službenim licima za dela torture i zlostavljanja dominira uslovna osuda. Službenici za koje se utvrdi da su zlostavljali građane po pravilu ostaju na svom poslu, uprkos teškom izneveravanju javnog poverenja i kršenju ljudskog dostojanstva žrtava.
U „saplitanju“ žrtava torture i zlostavljanja ne izostaje ni Ustavni sud, prema čijem stanovištu odluke javnih tužilaca da ne preduzmu gonjenje ne predstavljaju odluke kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska prava i slobode, pa se ustavne žalbe žrtava i ne razmatraju u meritumu.
Očigledno je ustručavanje i Zaštitnika građana da u pojedinim slučajevima, koji dotiču odgovornost najviših organa vlasti, utvrdi torturu i zlostavljanje ili rizik od takvog tretmana. Slučaj izručenja kurdskog aktiviste Dževdeta Ajaza Turskoj, prebijanje građana u RTS-u marta 2019. godine i uvođenje kazne doživotnog zatvora bez uslovnog otpusta, samo su neki od primera u kojima je reakcija Zaštitnika građana u potpunosti izostala. Dok su međunarodna nadzorna tela po predstavkama građana Srbije utvrđivala zlostavljanje i u svojim poslednjim izveštajima ukazivala na raširenost ove pojave policijskim službenicima, ocena Zaštitnika građana u ovoj oblasti svodi se na to da u Srbiji ne postoji „sistemska“ tortura, a da su slučajevi zlostavljanja samo pojedinačni. Da je takva ocena ombudsmana udaljena od stvarnosti su građani najočiglednije imali prilike da vide za vreme vanrednog stanja, kada su na društvenim mrežama isplivavali snimci policijskih službenika koji su čak i na javnim mestima tretirali građane na način koji grubo vređa ljudsko dostojanstvo (šamarali ih, udarali pesnicama, šutirali, itd.).
Građani sa mentalnim smetnjama u nemalom broju slučajeva ostaju zatvoreni u institucijama usled toga što nisu razvijene mere podrške u zajednici. Deinstitucionalizacija i dalje predstavlja daleko dostižan cilj za srpsko društvo. Pored loših materijalnih uslova u nekim od institucija, građani u njima se često suočavaju sa nedostatkom osoblja koje im može pomoći u psihološkom, psihosocijalnom i psihijatrijskom napretku i tretmanu, usled kojeg se ponekad pribegava i suvišnoj farmakoterapiji.
Pozitivne stvari koje su u korist žrtava torture i zlostavljanja u Srbiji učinjene u poslednjih nekoliko godina jesu formiranje kol-centra Advokatske komore Srbije za određivanje branilaca po službenoj dužnosti osumnjičenim građanima, donošenje Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći koji je prepoznao žrtve torture i zlostavljanja kao korisnike besplatne pravne pomoći koju garantuje država bez obzira na njihov imovinski status, kao i formiranje Komisije za sprovođenje standarda policijskog postupanja u oblasti prevencije torture u MUP-u. Efekti primene ovih mera i rad ovih tela će tek biti preispitani.
Beogradski centar za ljudska prava već 10 godina prikuplja spise svih javnotužilačkih i sudskih predmeta koji su vođeni po prijavama građana da su bili zlostavljani i mučeni od strane službenih lica. Povodom ovogodišnjeg Dana podrške žrtvama torture, Beogradski centar za ljudska prava objavljuje svedočenje Rokija Đorđevića iz Kule, koji je pretrpeo policijsku torturu krajem januara 2020. godine.
Svedočenje možete pogledati ovde.
