Beogradski centar za ljudska prava osnovan je 1995. godine kao udruženje građana zainteresovanih za unapređenje teorije i prakse ljudskih prava.
Osnivači Centra su, radeći ranije u drugim nevladinim organizacijama, zaključili da je neophodno osnovati organizaciju koja bi se prvenstveno bavila obrazovanjem u oblasti ljudskih prava i humanitarnog prava. Sistematsko podučavanje i literatura na srpskom jeziku bili su potrebni pre svega samim aktivistima u nevladinim organizacijama i osobama najodgovornijim za unapređivanje i poštovanje ljudskih prava (pripadnicima organa zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, novinarima, nastavnicima svih obrazovnih ustanova, itd.). Naime, do Drugog svetskog rata vladavina prava i demokratske institucije nisu uspeli da postanu deo tradicije na prostoru cele dotadašnje Jugoslavije, a posle Drugog svetskog rata režim u Jugoslaviji je na ljudska prava gledao kao na nešto nepoželjno, tuđe, protivno socijalizmu kao proklamovanom cilju, pa čak i opasno, tj. kao na strani „izum“ kojim se podriva društvenopolitićki sistem.
Decenijama su Jugosloveni, pored toga što su im mnoga prava bila uskraćena, mogli da zvanično čuju, čitaju ili uče o ljudskim pravima samo ako su praćena znacima navoda ili rečju „takozvana“. Generacije pravnika završile su studije saznavši malo ili nimalo o međunarodnim instrumentima u oblasti ljudskih prava, a još manje o tome da ih oni obavezuju više nego domaći zakoni. Generacije školovanih ljudi su vaspitane i obrazovane ne znajući da postoje viša pravna i moralna načela koja obavezuju svakog pojedinca i državu. Centar nije mogao da se zadrži samo na svojoj primarnoj, obrazovnoj delatnosti. Dramatični događaji koji su pogađali njegove saradnike učinili su da, s drugim nevladinim organizacijama ili sam, reaguje na sve opasnosti po njegove proklamovane ciljeve i da u okvirima svojih mogućnosti pomaže žrtvama kršenja ljudskih prava i time što će, pored ostalog, organizovati i pružanje humanitarne pomoći izbeglicama i raseljenim licima.
