A kao da je bilo tu, pod velikim svetlim svodom…
Zaista, za te dve godine u Srbiji je vladala atmosfera promena. Danas to izgleda nestvarno. Da li je tih dvadeset pet meseci, od januara 2001. do marta 2003, samo „istorijski incident“? Zoran Đinđić počeo je uz pomoć dobronamernih ljudi ove zemlje da gradi slobodnu i modernu Srbiju. Nije stigao da joj postavi zdrave temelje. Naivno smo verovali da jeste i da samo preostaje da se sporimo o detaljima i metodima daljih reformi. Presekli su nas. I nas i njega. Koliko jako i kako duboko vidimo tek danas. Srbija je pre dve godine krenula unazad. Zato danas u ovoj zemlji sve izgleda moguće, a malo šta je dostižno.
Pa ipak, izgledalo je beznadežno i mnogo puta u prošlosti. A neki su svejedno mislili da nada za stvaranje moderne, evropske i prosvećene Srbije postoji. Zoran Đinđić je verovao, ali i radio za evropsku Srbiju, i onda kada skoro niko nije.
Zbog toga, zbog sopstvene budućnosti, nastavićemo da pokušavamo. Ima nekih koji nisu preterano voleli Zorana Đinđića. Ali nema dobronamernih koji ga nisu poštovali.
Članovi, saradnici i prijatelji Beogradskog centra podržavali su prvog demokratskog premijera posle niza decenija i prvog predsednika vlade u novom milenijumu. Srbija je uz takvog predsednika vlade imala šansu da ovaj vek za nju počne na vreme, kada i za sve druge narode i države. Ovo kratko sećanje jedan je od načina da mu odamo poštu i zahvalnost za sve što je hteo, a pogotovo za ono što je uspeo da ostvari, na evropskom putu nove Srbije.