Dobar, loš, zao
Pavle Kilibarda, istraživač Beogradskog centra za ljudska prava.
Srbija je u svetskim medijima, posle dužeg vremena provedenog na spisku antagonista svetske pozornice, barem na kratko ponovo postala pozitivac. Reč je naravno o izbegličkoj krizi, u kojoj je Srbija bila „dobra“ u onoj meri u kojoj su neki drugi bili „loši“. Svetski mediji podjednako jednostrano predstavljaju i pozitivne i negativne junake svojih priča. Koliko smo zaista dobri? Kakav je odnos Srbije i njenih građana prema izbeglicama?Izbeglička kriza je postala aktuelna u Srbiji tek kada su izbeglice počele da spavaju po ulicama Beograda i drugih gradova. Izbeglice iz Sirije, Iraka i drugih zemalja kroz Srbiju prolaze već godinama – ne u ovom broju, ali ipak u hiljadama.[1] I gotovo niko od njih nije ostao u Srbiji. U tom smislu nemamo pravo na stav moralne superiornosti u odnosu na razvijenije zemlje Evrope, jer u njima se izbeglička kriza završava.
Kako Nemačka može da primi stotine hiljada sirijskih izbeglica? Mnogi se s pravom dive efikasnoj i uređenoj nemačkoj politici azila, ali se istovremeno pitaju kako će Nemačka podneti taj „teret“. Na ovom mestu samo treba da pomislimo na broj izbeglica u Libanu, koji je prešao četvrtinu stanovništva te države.[2] Pravo pitanje je šta bi se dogodilo kada bi u Nemačku stigao proporcionalno jednak broj ljudi – nekih dvadeset miliona? Ili u Švedsku, Francusku, Britaniju?
Srpski mediji su prihvatili pravno i moralno ispravni termin izbeglice, umesto banalnog „azilanti“’ ili otuđenog „migranti“, koje radije koriste zapadne medijske kuće. Ali državna politika prema tražiocima azila ostala je gotovo ista kao i prethodnih godina.[3] Ukoliko ste stranac koji traži azil u Republici Srbiji, suočićete se sa istim problemima sa kojima se ljudi suočavaju od 2008, kada je na snagu stupio Zakon o azilu. Postupak azila traje i duže nego što to ovaj zakon dozvoljava, prava kojima raspolažete u tom periodu veoma su ograničena, a ako i dočekate kraj postupka, velika je verovatnoća da će vaš zahtev biti odbačen, jer ste u Srbiju ušli iz Makedonije, Bugarske ili bilo koje druge zemlje sa kojom se Srbija graniči, a sve su to „sigurne treće zemlje“.[4] Reč je o konceptu koji ne postoji u opštem izbegličkom pravu, a koji je zakonodavac verovatno prepisao iz prava Evropske unije, i to ne kako valja.
U pravu Evropske unije, pod određenim okolnostima države članice imaju pravo da odbiju da ispitaju suštinu zahteva za azil, ukoliko je tražilac azila mogao da ga zatraži u trećoj zemlji koja se smatra sigurnom.[5] U tom slučaju, država članica daće tražiocu azila potvrdu o tome da zahtev nije procesuiran, a ukoliko ona treća država odbije da ga primi, država članica je dužna da to sama učini.
U Srbiji je to malo drugačije. Ukoliko ste prošli kroz sigurnu zemlju zahtev će vam biti odbačen, osim ako ne uspete da dokažete da za vas kao pojedinca ona nije sigurna, što u Srbiji nije lako. Pošto vas odbijemo, nećete dobiti nikakvu potvrdu, niti ćemo tražiti garancije od te sigurne države da će ispitati vaš zahtev. Zahtevi za azil u Srbiji se odbacuju i zato jer je tražilac azila mogao da ga podnese u Makedoniji, uprkos tome što se sporazum o readmisiji sa tom zemljom ne sprovodi. Srbija prosto ne prepoznaje logičnu vezu između primene koncepta sigurne treće zemlje i praktične mogućnosti da se neko u nju vrati i podnese zahtev. Ovo stanje se ove godine malo popravilo, barem kada je reč o izbeglicama koje su prošle kroz Makedoniju. MUP je u nekoliko slučajeva zanemario tu činjenicu i usvojio zahteve.[6]
Ali najveći nedostatak nacionalne politike prema izbeglicama nije u samom postupku azila, već u pravima ljudi kojima je Srbija priznala izbeglički status. Zakon o azilu tu predviđa niz prava, uključujući pravo na smeštaj, pristup tržištu rada, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, integraciju itd. U praksi, okolnosti u kojima se nalazi osoba kojoj je usvojen zahtev za azil ne razlikuju se suštinski od onih u kojima se nalaze ljudi koji su još uvek u postupku azila. Smeštaj se i dalje svodi na centar za azil, putna isprava za izbeglice (predviđena Ženevskom konvencijom o statusu izbeglica iz 1951) se uopšte ne izdaje zbog tehničkih problema, a politika integracije, uprkos ambicioznim rokovima postavljenim u akcionom planu za poglavlje 24 pristupnih pregovora sa EU, ne postoji. Ovo poslednje je naročito problematično, jer to znači da izbeglice u Srbiji nemaju organizovane časove srpskog jezika. Oni neće moći da nađu posao, a dugoročno se stvaraju uslovi za postojanje još jednog izopštenog i marginalizovanog sloja u srpskom društvu.
Kaže se da izbeglice ne žele da ostanu u Srbiji, jer je naša zemlja siromašna i nema šta da im ponudi. To je tačno, ali verovali ili ne, većina izbeglica sa kojima civilno društvo dolazi u dodir želi da se negde bezbedno nastani i nađe posao, a ne da živi od socijalne pomoći. Pa ipak, reći ćete, Srbija pruža pomoć izbeglicama u Preševu, Miratovcu, Kanjiži, Beogradu – valjda i to nešto znači? Za razliku od nekih susednih država, Srbija je zaista učinila dobre stvari. Već samim nečinjenjem izbegla je sramotni napad na izbeglice kakav smo videli na mađarskoj bodljikavoj ogradi. Kada je makedonska policija pokušala da spreči kretanje izbeglica u Đevđeliji, masa ju je prosto pregazila. Srbija je imala dovoljno pameti da tako nešto ni ne pokušava. Ona nije rasporedila oklopna vozila na granici radi psihološkog odvraćanja ljudi koji dolaze iz ratom zahvaćenih područja, kao što je to učinila Bugarska. Za razliku od ovih zemalja i svesna toga da ti ljudi ovde ne žele da ostanu, Srbija već mesecima izbeglice toleriše. To i mala humanitarna pomoć, da nam ljudi ne umiru u tranzitu, merilo je i domet naše „dobrote“.
Naši sugrađani su izašli u susret izbeglicama kako su znali i umeli (ne računajući one koji su pokušali da zarade neki dinar u novim poslovnim prilikama). To je za svaku pohvalu, ali da ste pre samo nekoliko nedelja bili na železničkoj stanici Keleti u Budimpešti, videli biste stotine „fašistoidnih“ mađarskih građana kako sa posebnim žarom čine sve što mogu za ove ljude, uprkos brojnim pretnjama od strane sopstvenih vlasti da je to nezakonito i kažnjivo pomaganje „ilegalnih migracija“.
Ipak, Mađarska za sada s pravom nosi titulu regionalnog „lošeg momka“, zbog svoje državne politike koja je u suprotnosti sa normama međunarodnog prava. Srbija se svakako pokazala bolje, što ne znači da nema prostora i kapaciteta da se to unapredi. Ali kako?
Da bi se unapredio srpski sistem azila – ne zato što smo humani nego zato što je to naša međunarodno-pravna obaveza – Srbija mora da osmisli novu politiku. Kratkoročno, ona treba da nađe način da pravno reguliše položaj ljudi koji su prima face izbeglice prema Ženevskoj konvenciji iz 1951, ali koji ne žele azil u Srbiji. Namera da se ostane u Srbiji nije relevantna u pogledu toga da li je neko izbeglica ili nije. Osnovna prava svakog izbeglice leže u članovima 31 i 33 Ženevske konvencije, koji – uz neke uslove – zabranjuju kažnjavanje izbeglica za nezakonit ulazak ili boravak u državi o kojoj je reč, odnosno njihovo prinudno udaljenje na teritorije gde bi im pretila opasnost po život ili slobodu (princip non-refoulement). Time bi se smanjio pritisak na sistem azila, koji bi onda mogao adekvatnije da se pozabavi onima koji zaista žele azil u Srbiji. Važeći Zakon o azilu nije dovoljno fleksibilan u smislu pružanja privremene zaštite. Novi i bolji je predviđen za prvi kvartal iduće godine.[7]
Sadašnji Zakon o azilu predviđa mogućnost pružanja privremene zaštite određenim grupama ljudi (na primer, državljanima Sirije) putem odluke vlade. Ali ovo rešenje ometa trenutna obaveza Kancelarije za azil da u tom slučaju izvrši postupak registracije predviđen članom 24 Zakona o azila. Ako se registracija ne bi shvatala kao uslov sine qua non za uživanje minimuma izbegličkih prava, ovo bi možda bilo najbolje rešenje u okviru postojećeg zakonodavstva.
Trebalo bi pojačati i pružanje humanitarne pomoći, naročito sada pred zimu. U poslednjih nekoliko godina, tok izbeglica se zimi zaustavljao, ali Srbija bi trebalo da se pripremi i za scenario po kome će izbeglice dolaziti čak i po najoštrijoj hladnoći.
Dugoročno gledano, Srbija svoj sistem azila treba da pretvori u funkcionalni mehanizam sa odgovarajućom zaštitom izbegličkog prava i ljudskih prava i dobro osmišljenim planom za integraciju ljudi koji dobiju azil. Niko ko traži azil u Srbiji ne sme u tome biti sprečen.
U poslednje vreme šire se glasine o navodnim namerama Evropske unije da u Srbiji sagradi „prihvatni centar“ za stotine hiljada izbeglica. Ne postoji nijedan zvaničan dokument koji bi tako nešto potvrdio. To nije verovatno i zato što bi podrazumevalo prethodno postizanje konsenzusa na nivou Unije i saglasnost Srbije. U svakom slučaju, ta ideja je potencijalno veoma opasna, jer bi veći broj izbeglica bio prisiljen da ostane u Srbiji protiv svoje volje, pa bi prihvatni centri vrlo brzo prerasli u neku vrstu koncentracionih logora. Ovo ne znači da Srbija nema obavezu da prihvati svaku izbeglicu koja želi ovde da ostane. Podsetimo da je tokom ratova devedesetih u Srbiju došlo nekoliko stotina hiljada izbeglica. Ti ljudi su ovde ostali i nastavili svoj život – jedina razlika između izbeglica iz Jugoslavije i novih izbeglica je jezik kojim govore, a to nije nepremostiva prepreka.
Srbija za sada toleriše izbeglice – i nadajmo se da se to neće promeniti. Ipak to nije dovoljno da se može reći da je postupanje prema izbeglicama u skladu sa našim međunarodno-pravnim obavezama. Osnovni preduslov je postojanje političke volje. U ovom trenutku, ta volja proizlazi iz evropskih integracija, što ne odgovara prirodi međunarodnog sistema izbegličke zaštite, niti nužno mora dovesti do uspostavljanja pravednog i delotvornog mehanizma za pružanje utočišta. Azil i migracije nikada nisu bili na agendi političkog mainstreama u Srbiji, izuzev u kontekstu odvraćanja naših državljana da traže azil u zemljama EU. Krajnje je vreme da to postanu, i to kao tema sui generis.
Izvor Peščanik.net, 07.10.2015.
