Dr Vojin Dimitrijevic: Ispisani iz civilizacije
Objavio/la PCNEN Drugi pišu 05. Jun. 2005. | 08:45
Direktor beogradskog Centra za ljudska prava profesor dr Vojin Dimitrijević ocijenio je da ce ravnodušnost političke i intelektualne elite na objavljivanje video zapisa egzekucije šest mladića kod Srebrenice, od kojih su četvorica bili maloletni, imati porazne učinke– Nećemo moći više da se branimo da su etničko čišćenje i genocid produkt jednog režima s kojim smo imali malo veze, jer izgleda da, mada svesni svih činjenica, mnogi i dalje stoje iza tih zlodela, ili uopste ne shvataju da je reč o zlodelima. Bojim se da ćemo za to kolektivno odgovarati, pred Međunarodnim sudom pravde i drugde, i da će nam malo pomagati otužne tvrdnje da smo se branili i da su isto činili drugi. Ovo je ispis iz civilizacije – izjavio je profesor Dimitrijević za “Dnevnik”.
Da li će sada Srbija konačno ipak početi da se suočava sa zločinima počinjenim u njeno ime?
– Svi narodi to odbijaju, čak i kada nije reč o uništavanju drugih naroda već, recimo, istrebljivanju političkih neistomisljenika. Teško je priznati da ste bili za nekoga ko je odgovoran za zločine. Dakle, u pitanju su teški sedimenti koji se oslanjaju na želju da se ne bude kriv. Kada tome jos dodate činjenicu da iz određenih intelektualnih krugova, čak sa univerziteta, i dalje stiže podrška iluziji da je to sve bilo u redu, da, zapravo, nije bilo nikakvog zločina, kao i to da najveću čitanost imaju tabloidi s jasnom antievropskom porukom, onda je teško od običnih ljudi očekivati da promene stav.
Ima li onda nade za nas?
– Petnaest godina pod Miloševićem nam je nanelo ogromnu štetu od koje, istorija nas uči, oporavak traje najmanje dva puta toliko. Kažem 15 godina, jer se često zaboravlja ludovanje krajem osamdesetih. Sada će neko reći kako je sve to što se događalo bilo reakcija na Tuđmana. Međutim, on je izabran početkom 1990, a po Knez Mihajlovoj su se još 1988. i 1989. vijorile crne zastave s mrtvačkim glavama. To nije bio nikakav odgovor na nekakvu aktuelnu Hrvatsku, već povampirenje kostura koje su potpomagali razni kvazinaučnici, od kojih mnogi i danas seju svoje frustracije.
Sve češce se prisećamo “propuštenih prilika”, od 9. marta, preko protesta iz 1996, pa sve do 5. oktobra?
– U pitanju su istorijske okolnosti koje treba zgrabiti u datom trenutku. S druge strane, bolje je i kada shvatite da je prilika bilo, pa ste ih propustili, nego kada toga uopšte niste svesni. Pri tome ne treba samo konstatovati da je prilika propuštena, nego valja i pronaći uzroke tome. Treba, dakle, biti načisto s tim da je nama nedostajala elita kadra da obori, ne Slobodana Miloševića, vec miloševicizam. Jer, miloševicizam, koji je kombinacija agresivnosti i nacionalizma, a čiji su nosioci bili bivši vatreni komunisti, zapravo je stvorio Slobodana Miloševića i intelektualno ga podržavao. Nažalost, ne samo sto naša elita nije za to imala dovoljno veštine, nego su se još onda mnogi zaneli vlašću. A nagon za vlašću je, pored seksualnog, najjači.
Može li taj nagon održati Vladu Srbije, kojoj na početku niko nije proricao dug vek, do kraja mandata?
– Može, jer je činjenica da su neki delovi te vlade svesni da im je ovo jedinstvena prilika da budu na vlasti, te će se stoga svim silama truditi da ostanu tu gde jesu sto je duže moguće. Drugi razlog je sto protivnici ove vlade nisu hrabri da je gađaju tamo gde ona počiva na tabuima, već se, naprotiv, u tim osnovnim tabuima čak s njom i slažu. Da citiram komentar jednog hrvatskog političara, koji je za svog kolegu rekao: “Ima 12 smrtnih bolesti, ali ne umire jer svaka bolest radi protiv one druge”. E, to mi liči na nasu vlast.
Sve je više ocena da smo jako daleko od novog ustava?
– Novog ustava skoro neće biti. Najpre, teško je praviti ustav nečega što ne znamo šta je. Pri tome, ne samo što ne znamo dokle nam se država prostire, gde su joj granice, već smo suočeni i sa ozbiljnim problemom nacionalnog identiteta. A onda tome treba dodati i istorijsku nesreću da imamo loš kvalitet političke elite, koja ne može da se otme zagrljaju računice da li ce joj se nov ustav isplatiti na sledećim izborima.
Očekuju li nas i na tom polju uputstva međunarodne zajednice?
– Mislim da ce to tako na kraju i ici. Uz smanjenje uobrazenosti, koja je kod nas veoma izrazena, i zivot ce nas na to naterati. Kao sto je nase privrednike naterao da postuju poslovne obicaje nastale u nekom sasvim drugom svetu. Uostalom, Venecijanska komisija je vec komentarisala neke ovdasnje ustavne predloge. Druga je stvar sto smo mi koncentrisani na intervencije medjunarodne zajednice samo kada su na sceni traumaticna pitanja, poput Kosova.
Kada smo kod Kosova, poruka drzavnog vrha je “vise od autonomije, manje od nezavisnosti”.
– Kosovo je srpski politicki tabu. I zato svi koji se ovde bave politikom misle da ce biti sprzeni ako o tome kazu ista vise od usvojene fraze. A „vise od autonomije, manje od nezavisnosti” je upravo to – cista fraza. I studentima govorim da, kada nesto smisle, pokusaju to da prevedu na neki jezik koji se koristi u medjunarodnim organizacijama. Ako ne mogu, konsekvence su jasne – niko ih nece razumeti.
Stice se utisak da nas medjunarodna zajednica bas cesto ne razume?
– To je zato sto nemamo koherentnu spoljnu politiku, jer svako vuce na svoju stranu. Kao posledica, salju se razliciti signali, zbog cega rizikujete da neki od njih budu i pogresno shvaceni. Uzmimo kao primer proslavu na Ravnoj gori. Iako se polovina domace javnosti protivi odrzavanju takvog skupa a deo na to gleda kao na cist folklor, zemlje u okruzenju su u njemu prepoznale veoma uznemiravajucu poruku. Ili, drugi primer, izbori na Kosovu. S jednog nivoa vlasti stigao je poziv kosovskim Srbima da na izbore izadju, s drugog im je, pak, dosla zabrana. Dakle, zaista je tesko razumeti sta mi, zapravo, hocemo.
KAKVI SMO MI ITALIJANI, TAKAV NAM JE I BERLUSKONI
– Kada je rec o Bogoljubu Karicu, ne mislim da ima puno mesta panici. Sve smo to mi vec imali u svojoj istoriji – kurdzonsku politiku, placanje, kupovanje… Parafrazirajuci onu Pasicevu: “Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston”, ja bih rekao – kakvi smo mi Italijani, takav je i nas Berluskoni. U tranzicionom drustvu para vrti gde burgija nece, i zato se i pruza sansa toj novoj vrsti populizma, u cijoj osnovi su ogromna demagogija i nekoherentno povladjivanje svemu i svacemu. Ipak, treba imati u vidu i to da Karic oduzima glasove nekim drugim, mnogo opasnijim i opakijim demagozima.
CRKVA VOLI VLAST
– Crkva kod nas ne deluje pastirski. Ona ne inspirise narod, nego je vise orijentisana na ucestvovanje u vlasti, i to na najvisem nivou. Jedan crkveni velikodostojnik je nedavno cak rekao kako ce nase svestenstvo snositi istorijsku odgovornost ako ne iskoristi priliku koja mu se sada ukazala, a kakvu nije imalo jos od vremena Svetog Save. Medjutim, nase svestenstvo, uz nekoliko izuzetaka, uopste nije spremno za tu ulogu, jer nije ni dovoljno obrazovano, ni dovoljno sofisticirano.
Miroslav Stajic
“Dnevnik”
