Izgubili smo još jednog divnog čoveka
Branko Milinković, jedan je od osnivača Beogradskog centra za ljudska prava i naš veliki i verni prijatelj. Bio je jedan od najomiljenijih predavača na našim Školama ljudskih prava, elokventan i uvek spreman da odgovori na teška pitanja, spreman da svoja znanja i iskustva podeli s drugima. Mada je poslednju deceniju proveo kao karjerni diplomata, nastavio je da učestvuje u javnom životu i naučnom radu. Autor je nekoliko knjiga i mnogo članka, bio je saradnik na mnogim istraživačkim projektima i predavač na velikom broju konferencija, obrazovnih programa, kurseva i seminara.
Svoju posvećenost poštovanju ljudskih prava pokazao je već sredinom devedesetih na sebi svojstven način. Uvek tolerantan, ponekad čak i previše, umeo je da argumentovano i sistematično govori o vrednostima koje je duboko poštovao. Način na koji je obrazlagao svoje stavove, mirnoća i blag ton u svakom dijalogu ili diskusiji učinili su da ga poštuju i s velikom pažnjom slušaju i oni koji se nisu slagali s onim što je govorio jer je bilo jasno da sve što izgovara zaista i misli.
Umeo je da analizira događaje i da na njih reaguje na svoj način – smireno i staloženo bez jakih reči, zahvaljujući čemu je plenio sagovornike i često uspevao da miri oprečne stavove. Umeo i da sluša druge s mnogo strpljenja, da ih poštuje i uvažava sa pristojnošću koja je retka u našem okruženju. Razlikovao se od mnogih zbog blagosti i plemenitosti koja je plenila sagovornike i obeshrabrivala neistomišljenike.
Izvanredan pravnik, ali i čovek veoma raznolikih interesovanja. Bilo je zadovoljstvo podeliti s niim utiske o filmu, knjigama koje je pročitao, pozorišnim predstavma, utiscima s putovanja… Bio je prijatelj koga ne možeš i ne smeš da izgubiš. Prijatelj zauvek.
Mada je već čitavu deceniju u diplomatiji, često na službi u inostranstvu, nije nas nikada zaboravio. Uvek spreman da pomogne, da savetuje, da umiri, da ublaži, da nas razveseli.
I konačno, uspeo je na kraju i da nas užasno rastuži.
