Još jedan lex specialis

Beogradski centar za ljudska prava je uveren da je Zakon o pravima optuženog u pritvoru Međunarodnog krivičnog tribunala u Hagu i članova njegove porodice, koji je Narodna skupština Srbije usvojila 30. marta 2004, diskriminatoran, pa prema tome neustavan i štetan. Zakon je očigledno protivan članu 3 Povelje Srbije i Crne Gore o ljudskim pravima, članovima 13 i 22 Ustava Republike Srbije i odredbama koje zabranjuju diskriminaciju u ugovorima koje je naša zemlja ratifikovala i koji moraju direktno da se primenjuju (čl. 14 Evropske konvencije o ljudskim pravima i čl. 26 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima).Naime, tim zakonom se građanima optuženim pred Međunarodnim krivičnim tribunalom daju prava koja nemaju lica optužena pred domaćim sudovima, i to nezavisno od krivičnog dela koje im se stavlja na teret.

Tako npr. članovi porodica optuženih pred Tribunalom stiču pravo na naknadu zarade ili penzije koju je optuženi primao pre nego što je pritvoren, mada lica koja su pritvorena u Srbiji i Crnoj Gori nemaju to pravo. Takva prava naši građani nemaju ni kada im sude strani sudovi ili stalni Međunarodni krivični sud.  Na primer,  država će samo članovima porodica optuženih pred Tribunalom nadoknađivati i troškove prevoza i boravka u inostranstvu i  troškove komunikacije s optuženim. Zakon ustanovljava i posebna prava samih optuženika, i to pravo na naknadu dela troškova obezbeđenja dokaza i pravo na naknadu troškova stručne pravne pomoći, ako ih sam Tribunal ne pokriva. Pošto Tribunal to ne čini samo ako optuženi raspolaže s dovoljno novca, ili ako odbije da angažuje branioca, ove odredbe će se u stvarnosti primenjivati samo na dva, za predlagače zakona najvažnija, optuženika, koji ne priznaju Tribunal. Iz toga da optuženi ne priznaje sud, ni pred kojim sudom se ne mogu izvući privilegije.

Država ne sme da donosi diskriminatorne zakone. Pravno je i moralno nedopustivo praviti razlike među ljudima uopšte, i među građanima Srbije posebno. Ovim se zakonom na čudan i neustavan način razlikuju lica optužena za krivična dela – jedni imaju prava, a drugi ne. Pošto nije jasno naveden ustavni osnov za ovu zakonodavnu odluku, ostaje da se zaključi da se neravnopravnost optuženika propisuje iz političkih i ideoloških razloga, što je, treba ponovo reći, zabranjeno domaćim i međunarodnim pravom.