Komentar Prednacrta zakona o veri Vlade RS
Beogradski centar za ljudska prava izražava zabrinutost povodom Prednacrta zakona o verskim slobodama, crkvama, verskim zajednicama i verskim udruženjima (u daljem tesktu: Nacrt zakona o verskim slobodama), koji je objavila Vlada Republike Srbije. U modernoj državi, cilj ovakvog zakona bi trebalo da bude proklamovanje i zaštita načela odvojenosti države i crkve, verske tolerancije i pune slobode veroispovesti. Preduslov za to su puna ravnopravnost verskih zajednica i njihova samostalnost i nezavisnost. Međutim, tekst Prednacrta je u neskladu s ovim načelima i suštinom moderne pravne države. Njegovo usvajanje i primena mogu dovesti do kršenja prava na slobodu veroispovesti iz Evropske konvencije o ljudskim pravima (koju je naša zemlja rafitikovala decembra 2003.), pa i do brojnih tužbi protiv naše zemlje pred Evroskim sudom za ljudska prava.
Nacrt zakona o verskim slobodama više podseća na povelje o privilegijama koje su izdavali srednjevekovni vladari, nego na savremen zakon. Duh Nacrta, njegova terminologija i konkretne odredbe upućuju na to da se predlagač prevashodno vodio rešenjima Vidovdanskog ustava, pisanog pre više od osamdeset godina. Jezik zakona isključivo je hrišćanski i arhaičan (npr. za sveštena lica se koristi naziv “sveštenoslužitelj“, crkva se uvek piše velikim početnim slovom itd) i u potpunosti usvaja terminologiju i pravopis samo jedne od crkava koje postoje u Srbiji – Srpske pravoslavne crkve. Uz to, ovoj crkvi se u Nacrtu daje povlašćen status u odnosu na druge.
Nacrt zakona o verskim slobodama narušava i zabranu mešanja u unutrašnje stvari crkava, odn. verskih zajenidnica. On primorava duhovnike da pruže duhovnu pouku ili obred i licima koja su se ogrešila o načela te verske zajednice. Verskim zajednicama Nacrt nalaže da svoje duhovnike u određenim slučajevima disciplinski kažnjavaju.
Centar podseća Vladu da je ratifikacijom Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava naša zemlja na sebe preuzela obavezu da zakonodavstvo i praksu prilagodi evropskim standardima, a ne da ih vraća u prošli vek. Ovaj Nacrt čak daje šire privilegije duhovnicima no što je zakon od pre osamdeset godina davao. Naime, u Nacrtu postoji odredba koja duhovnicima obezbeđuje imunitet za dela koja počine tokom bogoslužbene dužnosti. Na primedbe da ovo nije dobro rešenje, jer bi omogućio nekim duhovnicima da koriste govor mržnje u toku propovedi, nadležni ministar odgovara da je ova odredba podređena načelu zabrane širenja predrasuda i verske netrpeljivosti od strane verskih zajednica i crkava. Međutim, odredba o imunitetu ne može biti podređena tom načelu, jer imunitet je lex specialis koji derogira opšte odredbe.
Nije jasno ni zašto se u pravni sistem vraća kategorija verskih udruženja, koja i formalno i faktički dobijaju podređeni položaj u odnosu na sedam privilegovanih crkava i verskih zajednica. Objašnjenje ministra je da verske zajednice kojima je dat ovaj “niži” status u velikom broju nisu priznate ni od Svetskog saveta crkava. Da li je Srbija članica ovog saveta ili Saveta Evrope; hoće li će se prema tome povoditi za praksom jedne ili druge organizacije?
Ministar vera kaže da verska udruženja uživaju isti pravni tretman kao i tradicionalne crkve. Međutim, verska udurženja mogu da budu ukinuta jer vređaju „osećanja“ i „interese“ „tradicionalnih“ crkava i verskih zajednica. Da li Vlada pod jednakim postupanjem prema svima podrazumeva i zabranu verskim udruženjima da održavaju versku nastavu u toku trajanja redovne nastave u državnim školama, dok tradicionalne verske zajednice svoju veronauku održavaju u sklopu državnog obrazovnog sistema? Uz to, Nacrt predviđa obavezu lica da prihvate predlog crkve i verske zajednice za vršenje verskih obreda u njihovim prostorijama, bez obzira da li tu veru ispovedaju, ili uopšte ispovedaju neku veru. Ovime se, takođe, vređa sloboda veroispovesti.
Sve ove situacije, kada ovakav zakon bude usvojen i počne da se primenjuje mogu da dovedu do brojnih tužbi Evropskom sudu za ljudska prava. Verovatno je da će Sud na njih gledati kao na kršenje prava na slobodu veroispovesti pa onda i dosuditi novčane nakanade oštećenim koje će država, tj. svi poreski obveznici, morati da plate.
Budžet države, u koji uplaćuju svi građani Srbije, ma kojoj konfesiji pripadali, još će pre toga biti opterećen i izdvajanjem za penzijsko i invalidsko osiguranje duhovnika sedam privilegovanih verskih zajednica, uključujući i monahe, koji su se odrekli svojine na svim ovozemaljskim stvarima i posvetili se duhovnom životu. Takođe, budžet će biti opterećen i obavezama održavanja manastira SPC (i samo SPC, bez obzira da li spadaju u kulturne spomenike ili ne) i raznim drugim stavkama kojima država crkvama i verskim zajednicama pruža status javnih ustanova, iako one to nisu još od kraja XVIII veka.
Beogradski centar za ljudska prava smatra da država mora da obrati posebnu pažnju pri regulisanju verskih sloboda, kako ne bi ograničavala slobodu verosipovesti ali ni posebno privilegovala crkve odnosno verske zajednice. Ne samo da to treba da čini da bi se ponašala u skladu s evropskim standardima koje je sama prihvatila, već da bi stvarala dobre osnove za razvoj modernog i naprednog društva, kome bi naša država trebalo da teži.
