Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju osudio je Radovana Karadžića

Pretresno veće Haškog tribunala osudilo je 24. marta 2016. godine ratnog političkog lidera bosanskih Srba, Radovana Karadžića, za brojne zločine počinjene tokom sukoba na kaznu zatvora u trajanju od 40 godina. Prvostepena presuda je ovde, napisana na 2615 stranica, koju ni Karadžićevi branioci celu neće čitati. Pristupačniji rezime nalazi se ovde.

Krajnji rezultat je u osnovi ono što sam pre nekoliko dana predvideo da će biti – Karadžić je oslobođen optužbi za genocid u BH opštinama osim Srebrenice, a osuđen je za sve ostalo, uključujući i genocid u Srebrenici. Kazna na koju je osuđen praktično je doživotna. On bi mogao ispuniti uslove za privremeno puštanje na slobodu pošto odsluži dve trećine kazne, što bi značilo (u obzir uzimajući 7 godina i 8 meseci koje je već proveo u pritvoru) da će u zatvoru morati da provede još nekih 19 godina – ali ako doživi svoje devedesete može biti uslovno pušten na slobodu, pod pretpostavkom, naravno, da izrečena kazna bude potvrđena u žalbenom postupku i da on na kraju ne bude pušten na slobodu iz humanitarnih razloga.

Po velikoj većini pitanja, odluke Pretresnog veća donete su jednoglasno (doćiću do tačaka u kojima je bilo neslaganja kasnije), i to je veoma dobro. Sve u svemu, presuda je u osnovi onakva kakva je trebalo da bude, iako su političke reakcije u regionu takođe upravo onakve kakve su se mogle očekivati. Iako su brojni Bošnjaci pozdravili presudu, u isto vreme žalili su zbog oslobađenja od optužbi za genocid van Srebrenice, dok je aktuelni predsednik bosanskih Srba izjavio da je presuda još jedan primer antisrpske pristrasnosti Tribunala. Do sad sve to je vrlo predvidljivo. U ostatku ovog teksta posvetiću se nekim od interesantnijih delova presude, posle brzog pregleda ključnih delova.

Prvo, potrebno je imati na umu da se slučaj strukturno sastojao iz četiri celine: zločini u jednom broju bosanskih opština; opsada Sarajeva; uzimanje UN talaca i masakr u Srebrenici. Većina tih zločina već je bila predmet slučajeva pred Tribunalom, a neki zločini i u više predmeta. Presuda Karadžću tako ne donosi mnogo novog kada su u pitanju sami zločini – sa određenim izuzecima.

Drugo, s tim u vezi, najvažnije je oslobođanje od optužbi za genocid iz tačke 1, dela koji se odnosi na zločine u opštinama. Već sam ranije pisao o specifičnoj snazi te reči i njenoj ulozi u začaranom krugu takmičenja u tome ko je veća žrtva na Balkanu, pa ovde o tome neću dalje elaborirati. Imajući u vidu proizvoljnost definicije genocida, koja je sama proizvod političkog kompromisa, ne vidim moralnu razliku između kvalifikacije bilo kog zločina kao genocida ili „samo“ kao zločina protiv čovečnosti. Drugim rečima, zločini u bosanskim opštinama nisu manje grozni zato što ne ispunjavaju pravne kriterijume za genocid; njihove žrtve nisu manje mrtve, a počinioci zločina ništa manje krivi. Ipak, oslobođanje od optužbe za genocid u opštinama neminovno će biti korišćeno za nacionalističke politike na Balkanu, te će Srbi tvrditi, na primer, da to potvrđuje da Republika Srpska nije „genocidna tvorevina“ i da su njeno osnivanje i nastavak njenog postojanja stoga legitimni.

U presudi Pretresno veće (kao i Međunarodni sud pravde pre njega) utvrdilo je da zločini u opštinama zadovoljavaju radnju izvršenja (actus reus) genocida, ali da specifični mentalni element (mens rea) nije bio dokazan van razumne sumnje. Na primer, Veće smatra da se genocidna namera nije mogla zaključiti iz govora, izjava i postupaka Karadžića i drugih učesnika zajedničkog zločinačkog poduhvata (paragraf 2605) ili iz celokupnog obrasca počinjenih zločina (paragraf 2625). Ove nalaze će sasvim sigurno koristiti Ratko Mladić u svojoj odbrani pred Tribunalom, a takođe vrlo je verovatno da će se Tužilaštvo na njih žaliti. Imajući u vidu obrazloženje Pretresnog veća (koje je prepuno pominjanja Mladića), teško je da se Pretresno veće u slučaju optuženog Mladića neće složiti sa Pretresnim većem koje je sudilo Karadžiću i da će ono reći da je genocid u opštinama dokazan van razumne sumnje. Jednako teško biće i Žalbenom veću Mehanizma da preinači činjenične zaključke Pretresnog veća koje je sudilo Karadžiću, zbog dužnog uvažavanja pred njim utvrđenog činjeničnog stanja, s kojim se Žalbeno veće može neslagati samo ako to takvih zaključaka nije moglo da doće nijedno razumno sudsko veće. Teško – ali ne i nemoguće.

Treće, kada je reč o opsadi Sarajeva Pretresno veće je potvrdilo ukupnu sliku terora kojem je civilno stanovništvo bilo izloženo, kako je već utvrđeno u prethodnim slučajevima pred Tribunalom, kao što je Galićev. Tu oostoji, međutim, jedan politički potencijalno veliki problem – dva granatiranja pijace na Markalama u Sarajevu, 5. februara 1994. i 28. avgusta 1995. godine, u kojima je ubijeno i ranjeno na desetine ljudi. Standardni bošnjački narativ je da je pijacu namerno granatirala vojska bosanskih Srba da bi terorisala civilno stanovništvo; standardni srpski narativ je da su Bošnjaci sami sebe granatirali da bi Srbe satanizovali i izazvali vojnu intervenciju međunarodne zajednice (što se posle drugog granatiranja i desilo). Pretresno veće zaključilo je (strana 1662 i dalje) da su oba incidenta počinili bosanski Srbi. Međutim, sudija Berd izdvojio je mišljenje (strana 2542 i dalje) u odnosu na kritični događaj od 5. februara 1994. godine, zaključivši da je postojala razumna sumnja da bosanski Srbi nisu izvršili napad. Jasno je da to otvara prostor Karadžiću da se žali (s pravom ili ne), ali ono što je važnije je to što podela u Pretresnom veću pojačava i podeljenost stvarnosti u kojima različite zajednice u Bosni žive.

Četvrto, celina koja se odnosi na taoce specifičnija je za slučajeve Karadžića i Mladića u odnosu na sve druge prethodne presude Tribunala. Veće je razmatralo elemente krivičnog dela uzimanja talaca (paragrafi 467-468) i zaključilo da su mirovnjaci UN imali pravo na zaštitu prema Zajedničkom članu 3 Ženevskih konvencija, kao i da je zabrana represalija u ratu protiv zaštićenih lica apsolutna prema konvencijama i prema običajnom međunarodnom humanitarnom pravu (paragraf 5949).

Peto, kada je reč o Srebrenici, najupečatljiviji (i takođe jednoglasan) nalaz Pretresnog veća je da je Karadžić imao specifičnu genocidnu nameru. Kako je Veće došlo do tog zaključka? Čitajući presudu postaje jasno da Tužilaštvo nije bio u stanju da obezbedi direktan dokaz da je Karadžić znao za ubistva u Srebrenici dok su se odvijala; Tužilaštvo se oslanjalo suštinski na posredne dokaze, iz kojih je Veće moralo da izvede zaključke, što je ono i uradilo.

Pretresno veće prvo je razmotrilo, na opširan način, razvoj zajedničkog plana za eliminaciju bosanskih Muslimana iz Srebrenice, koji je na kraju proširen u sporazum da se pobiju svi bošnjački odrasli muškarci, a žena i deca prisilno premeste, zaključivši da:

5736. Veće je mišljenja da je osmišljavanjem i sprovođenjem istovremeno operacije ubijanja muškaraca i mladića, bosanskih Muslimana iz Srebrenice, dok je u toku bilo prisilno uklanjanje žena, dece i starijih muškaraca, zajednički cilj plana eliminacije bosanskih Muslimana u Srebrenici proširen tako da uključi ubijanje svih muškaraca i mladića, i više učesnika ovog plana pristalo je na to. Veću je predočeno obilje dokaza koji utvrđuju, kao i u slučaju operacije prisilnog uklanjanja, da se operacija ubijanja sastojala od kompleksnog i koordiniranog napora sa svih instanci VRS i MUP, uključujući i visoko pozicionirane funkcionere, kao i niz raznih jedinica iz MUP i VRS i pomoć opštinskih vlasti. Konkretno, Veće je uvereno da je širok raspon ubistava koja su izvršena u kratkom periodu zahtevao razrađenu operaciju organizovanu i usmeravanu u svakom trenutku sa više nivoa odeljenja bezbednosti VRS, posebno od strane Beare i Popovića. Veće takođe zaključuje da složena operacija u kojoj su ubijani bosanski Muslimani muškarci i dečaci iz Srebrenice ne bi bila moguća bez odobrenja i naređenja komandanta VRS, Mladića. S obzirom na ulogu i funkciju Mladića u to vreme, njegovo prisustvo na terenu nakon pada Srebrenice, i njegove postupke u danima posle zauzimanja i dok je teklo izvršenje operacije ubijanja, Veće je uvereno da je Mladić bio njen ključni deo.

Veće je time utvrdilo da (paragraf 5741.): „članovi srebreničkog zajedničkog zločinačkog poduhvata koji su pristali na proširenje plana/cilja na ubijanje muškaraca i dečaka nameravali ubijanje svih fizički zdavih muškaraca, bosanskih Muslimana, čija se namera u datim okolnostima svodi se na nameru da se bosanski Muslimani u Srebrenici unište.“

Odredivši tako obim zajedničkog zločinačkog poduhvata u Srebrenici, Pretresno veće, dalje, smatra da je Karadžić bio učesnik tog zajedničkog zločinačkog poduhvata, deleći njegovu zajedničku svrhu. Obrazlaganje Karadžićevog učešća u zajedničkom zločinačkom poduhvatu počinje u paragrafu 5798 presude, i najvažniji deo korpusa dokaza odnosi se na razgovor između Karadžića i Miroslava Deronjića, funkcionera koga je ranije imenovao za civilnog komesara Srebrenice – ključni paragraf ovde je 5805:

5805. Na kraju, Veće podseća da su 13. jula oko 20h, Deronjić i optuženi preko posrednika razgovarali o sudbini hiljada muškaraca, bosanskih Muslimana, zatočenih i držanih u autobusima i u zatočeničkim objektima u Bratuncu. Optuženi tvrdi da se iz razgovora sa Deronjićem 13. jula ne može izvući zaključak da je optuženi znao za bilo kakav plan da se zatočenici iz Srebrenice pobiju, ili da je znao da su zatočenici bili ubijani, da se ubijaju, ili da će biti ubijeni. Veće napominje da uprkos činjenici da u razgovoru Deronjić i optuženi nisu ubijanje zatočenika eksplicitno pominjali, oni jesu govorili u šiframa koje su se odnosile na zatočenike nazivajući ih „robom“ koja je morala biti smeštena „u skladišta pre dvanaest sutra.“ Optuženi je dalje precizirao, „ne u skladišta /? tamo/, već negde drugde“, što je Veće već bilo protumačilo kao naredbu da se izvrši prebacivanje zatočenika u Zvornik. Veće podseća da se ranije te večeri Deronjić žalio Beari na prisustvo zatočenika u Bratuncu, i da ga je, pošto ga je u Bratuncu sreo, Davidović pritisnuo da iskoristi svoje veze sa optuženim da se autobusi pomere odatle. Uz to, Veće podseća da su odmah posle te konverzacije, Beara i Deronjić razgovarali gde će – a ne da li će – zatočenici biti ubijeni. Stoga je jasno da je u vreme razgovora između Beare i Deronjića, odluka o tome da se zatočenici ubiju već bila doneta, i da se Deronjić pozvao na autoritet optuženog da bi Bearu ubedio da pristupi njihovom prebacivanju u Zvornik. Po mišljenju Veća, upotreba šifri u razgovoru koji se odnosi na zatočenike, kao i naredba da se prebace prema Zvorniku, ukazuju da je iza razgovora postojala zla namera. Veće smatra da ovaj razgovor, uz radnje koja će optuženi učiniti kasnije a koje se opisuju dalje u tekstu presude, pokazuje van razumne sumnje postojanje pristanka optuženog na proširenje cilja na ubijanje bosanskih Muslimana.

Kasnije radnje optuženog koje je Veće uzelo u obzir uključuju njegovo konstantno traženje informacija o tome šta se dešavalo u Srebrenici kroz različite kanale (paragrafi 5805, 5809, vidi takođe paragrafe 5767, 5769, 5777, 5781-5783), i sastanak sa Deronjićem od 14. jula (kurziv moj):

5807. Veće podseća da se 14. jula optuženi sreo nasamo sa Deronjićem, između 12:40 i 13:10 časova; obojica su se kasnije sreli sa većom delegacijom iz Srebrenice što je trajalo oko četiri sata. Tužilaštvo tvrdi da je jedini razuman zaključak da je Deronjić otputovao na Pale ranije kako bi se sa optuženim sastao nasamo da bi ga izvestio o značajnim događajima, koji se odnose na aspekt plana za eliminaciju koji se odnosio na ubistva, i da bi dobio dalja uputstva; tako, tokom prvog sastanka, optuženi i Deronjić najverovatnije su razgovarali o operacijama ubistava izakopavanja koje su u područjima Bratunca i Zvornika tada bile u toku i, konkretnije, Deronjić je najverovatnije izvestio o sprovođenju naredbe optuženog da se zatočenici transportuju iz Bratunca u Zvornik do podneva tog dana. Optuženi prihvata da se nasamo sreo u svojoj kancelariji sa Deronjićem 14. jula; on takođe prihvata dokaz koji ukazuje da je, u vreme tog sastanka, Deronjić bio upoznat sa ubistvima u skladištu u Kravici 13. i 14. jula, i da je potonji učestvovao u razgovorima o zakopavanju tela zatočenika koji su bili ubijeni. Međutim, optuženi tvrdi da je „razumno moguće“ da ga Deronjić nije obavestio o onome što je znao, isticavši da je „bilo više gorućih pitanja u vezi sa organizacijom uprave Srebrenicom“ o kojima je trebalo da razgovaraju, da ubistva u skladištu u Kravici nisu zahtevala njegov angažman, i da Deronjić verovatno nije želeo da mu kaže da se, u vreme kada je za nadzor bio zadužen on, negativan incident dogodio.

5808. U vezi sadržaja razgovora između Deronjića i optuženog pre njihovog sastanka sa većom delegacijom, Veće primećuje da o njemu nema direktnih dokaza. Međutim, postoje dokazi da je na drugom sastanku Deronjić izvestio o situaciji u Srebrenici. Kao što je već navedeno, Veće se uverilo da je Deronjić bio upoznat sa ubistvima u skladištu u Kravici još od 13. jula uveče. Još važnije, Veće podseća na razgovor između optuženog i Deronjića koji se odvijao prethodne noći i tokom kojeg je optuženi naredio prebacivanje zatočenika iz Bratunca u Zvornik. Veće takođe podseća na Deronjićevo učestvovanje u naporima da se zakopaju ubijeni u skladištu u Kravici, sa početkom u ranim jutarnjim satima 14. jula. Veću su takođe predočeni dokazi da su optuženi i Deronjić često komunicirali, bilo telefonom ili lično, tokom srebreničke operacije. Prema navodima zvaničnika opštine Bratunac, s obzirom na njegovu funkciju civilnog komesara Srebrenice, Deronjić je bio dužan da optuženom prijavi ubistva u skladištu u Kravici. Preciznije, Simić je posvedočio da mu je Deronjić rekao da je optuženog obavestio o događajima u skladištu u Kravici dan posle incidenta. Pretresnom veću su predočeni dokazi da nije bilo pomena ili razgovora o pogubljenjima zatočenika u Srebrenici tokom sastanka sa delegacijom predstavnika Srebrenice. Ipak, Veće ne sumnja da je tokom pojedinačnog susreta između optuženog i Deronjića vođen razgovor o ubistvima u skladištu u Kravici, i o sprovođenju naredbe optuženog da se do podneva tog dana zatočenici prebace iz Bratunca u Zvornik.

Razgovori sa Deronjićem apsolutno su bili ključni dokaz – oni su omogućili Veću da zaključi da je Karadžić znao o ubistvima u Srebrenici kada su se događala. Napominjem, međutim, da je Veće samo pre toga moralo da izvuče zaključke o sadržaju tih razgovora, o čemu je imalo malo direktnih dokaza. Međutim, postoji još jedan korak u procesu dokazivanja od toga da je optužni znao za ubistva do toga da je nameravao da se muškaraci i dečaci Muslimani pobiju:

5811. Veće takođe zaključuje da je optuženi usvojio i prihvatio proširenje plana/cilja da se muškarci i dečaci, bosanski Muslimani, u Srebrenici pobiju, tokom razgovora sa Deronjićem 13. jula uveče. Uzimajući u obzir činjenicu da se optuženi nalazio na položaju predsednika RS i vrhovnog komandanta, kao i dokaze koji pokazuju da je postojao neprekidan protok informacija koje je tražio i dobijao sa terena iz više različitih izvora, Veće smatra da je optuženi morao znati, u nekom trenutku pre razgovora sa Deronjićem od 13. jula uveče, za aspekt plana eliminacije koji se odnosio na ubistva. Međutim, Pretresno veće može sa uverenjem da kaže samo da je, od trenutka razgovora sa Deronjićem, postojala saglasnost optuženog da se cilj/plan proširi na ubijanje muškaraca i dečaka. Da je kod optuženog postojala zajednička namera potvrđuje činjenica da je, od trenutka kada je naredio Deronjiću da zatočenike prebaci u Zvornik, optuženi postao, a potom nastavio da bude aktivno uključen u nadgledanje sprovođenja plana eliminacije bosanskih Muslimana u Srebrenici ubijanjem muškaraca i dečaka.

Šta je činilo ovu aktivnu uključenost? Prvo, širenje lažnih informacija o tome šta se dogodilo u Srebrenici (paragraf 5812), što je prema mišljenju Veća pokazalo da je „optuženi imao nameru da zaštiti prave aktivnosti snaga bosanskih Srba od međunarodne pažnje i intervencije.“ Drugo, činjenica da ne samo da Karadžić nije preduzeo stvarne korake sa ciljem da neposredni izvršioci masakra budu krivično gonjeni, već ih je hvalio i nagradio (paragraf 5813). To je omogućilo Veću da o Karadžićevoj genocidnoj nameri zaključi sledeće:

5829. […] po mišljenju Veća, nema sumnje da je optuženi znao da hiljade muškaraca bosanskih Muslimana, zatočeni od strane snaga bosanskih Srba u području Srebrenice, predstavljaju veoma značajan procenat muškaraca bosanskih Muslimana iz Srebrenice.

5830. Stoga Veće obraća posebnu pažnju na činjenicu da, uprkos tome što je istovremeno znao da se to odvija kao što je u tekstu gore navedeno, optuženi se saglasio i stoga nije intervenisao da bi zaustavio ili omeo aspekt plana eliminacije koji se odnosio na ubistva u periodu od 13. jula uveče do 17. jula. Umesto toga, naredio je da se zatočenici prebace u Zvornik, gde su bili ubijeni. Osim toga, kada je 16. jula Pandurević prijavio da je otvorio koridor kako bi omogućio ljudima u koloni koji još nisu bili zarobljeni ili se predali da prođu, Karišik je odmah poslat da istraži i za jedan dan koridor je zatvoren. Konačno, Veće podseća da iako je energično promovisao otvaranje koridora u izjavama međunarodnoj štampi, na zatvorenoj sednici Skupštine bosanskih Srba održanoj nekoliko nedelja kasnije, optuženi je izrazio žaljenje što su muškarci, bosanski Muslimani, uspeli da prođu kroz linije bosanskih Srba. Shodno tome, Veće smatra da jedini razuman zaključak koji se može izvući na osnovu takvih dokaza je da je optuženi sa Mladićem, Bearom i Popovićem delio nameru da svi telesno zdravi muškarci bosanski Muslimani iz Srebrenice budu ubijeni, što, po mišljenju Veća, predstavlja nameru da se unište bosanski Muslimani u Srebrenici.

Šta se može reći o analizi Veća? Jasno je da nije bilo telefonskog razgovora i kasnijeg susreta sa Deronjićem, Karadžić ne bi mogao biti osuđen kao učesnik u genocidnom zajedničkom zločinačkom poduhvatu. Celo obrazloženje zasniva se tome koji se zaključci mogu izvući iz Karadžićevih kontakata sa Deronjićem. I dok mi je jasno da Karadžićeva obaveštenost o ubistvima predstavlja razuman zaključak koji se iz tih kontakata može izvesti, nije i jednako jasno da je to JEDINI takav razuman zaključak, što standard dokazivanja „van razumne sumnje“ zapravo zahteva. Na primer, telefonski razgovor sa Deronjićem mogao bi se protumačiti i kao Karadžićev pristanak na prisilno premeštanje bošnjačkih muškaraca, ali ne nužno i na njihovo istrebljenje.

Uveren sam da će se Karadžić u žalbenom postupku usmeriti najviše na ovo mesto, i videćemo šta će Žalbeno veće rešiti. U svakom slučaju, Pretresno veće je takođe osuđujuću presudu zasnovalo i na komandnoj odgovornosti (paragraf 5833 i dalje) što je prilično mudro. Čak i ako se u žalbenom postupku ne bude mogao van razumne sumnje izvući zaključak o Karadžićevom znanju za ubistva dok su ona bila izvršavana, on je očigledno imao osnovane razloge da zna da su se ubistva dogodila, i nije učinio ništa da učinioce kazni. U najmanju ruku, dakle, Žalbeno veće Mehanizma potvrdiće presudu u delu koji ga oglašava krivim po ovom osnovu (ali možda dosuđena kazna donekle bude umanjena), čak i ako ne nađe da je on učestvovao u genocidnom zajedničkom zločinačkom poduhvatu.

Na kraju, prilikom odmeravanja kazne Pretresno veće se na prilično vešt način pozabavilo navodnim sporazumom koji je Karadžić postigao sa američkim izaslanikom Ričardom Holbrukom da, ukoliko se povuče sa svojih političkih funkcija, neće biti procesuiran pred Tribunalom. Ne ulazeći u to da li je navodni (usmeni) sporazum zaista i postojao, Veće je jednostavno reklo da to zašto se Karadžić odrekao svoje funkcije predsednika nije relevantno. Ali, to što se povukao sa položaja, pošto je „njegova odluka imala pozitivan uticaj na uspostavljanje mira i stabilnosti u BiH i regionu, u svetlu Dejtonskog sporazuma“, trebalo bi da bude tretirana kao olakšavajuću okolnost (paragraf 6057).

Žalbeni postupak pred Mehanizmom potrajaće godinu ili dve; jasno je da će odgovornost za genocid biti ključno pitanje u ovom postupku. Tužilaštvo će pokušati da preokrene zaključak da u opštinama nije bilo genocida, dok će se Karadžić koncentrisati na osuđujuću presudu za Srebrenicu. Karadžić će takođe tražiti preispitivanje zaključaka o granatiranju Markala. Takođe je izvesno da će insistirati na brojnim povredama obaveze Tužilaštva da odbrani pruži na uvid sve dokaze koji mogu biti oslobađajući (većina, ako ne i sve te povrede bile su nenamerne, imajući u vidu obim predmeta) da bi dokazao da nije imao pravično suđenje, ali bi onda morao da pokaže i da je Pretresno veće propustilo da ove nepravilnosti ispravi a što mu je nanelo konkretnu štetu. To ne deluje verovatno. Videćemo šta će se na kraju desiti, ali opet nema sumnje da će Karadžićeva presuda u većem delu biti potvrđena – i takođe nema sumnje da je juče bio dobar dan za međunarodnu krivičnu pravdu.

dr Marko Milanović, saradnik Beogradskog centra za ljudska prava, vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Notingemu

Originalan tekst objavljen je 25. marta 2016. godine na blogu Evropskog žurnala za međunarodno pravo – EJILTalk.

Sa engleskog prevela Anđelka Marković.

Pročitajte i:

Marko Milanović –O presudi Radovanu Karadžiću

Praćenje suđenja za ratne zločine u Republici Srbiji

Štampaj