Mocart građanske Srbije

Meni je pripala velika čast da uputim poslednje reči porodici, prijateljima i poštovaocima Vojina Dimitrijevića. Od kako Vojina nema, a tome je već punih četiri dana, izrečeno je mnogo lepih i toplih reči o njemu i njegovom životnom delu. Sve što je izgovoreno, rečeno je sa mnogo ljubavi, takta i poštovanja. Nije izgovorena nijedna preterana reč. Sve što ste ovih dana čuli – tačno je. I ja ću ponoviti te činjenice. Vojina su krasili izuzetni lični kvaliteti, velika stručna dostignuća, široka komunikacija, retka erudicija, značajna svetska priznanja i hrabrost nepokolebljivog borca za ljudska prava i demokratiju. Vest o njegovoj smrti iskreno je potresla sve nas, njegove prijatelje. Ali i nekako mnogo više od toga: osetili smo nenadoknadiv gubitak i prazninu, kao da je s Vojinom čitava jedna epoha otišla u nepovrat. Otkinuo se i deo našeg života.

Zato se o Vojinu ne govori formalno, stereotipno i dosadno. I kada nas on više ne sluša, mi govorimo kao da nas sluša, pa moramo meriti svaku reč, prevrnuti je po nekoliko puta, pre nego što je spustimo na papir. Od same pomisli da će nas uhvatiti kako falširamo, cepidlačimo, ili gnjavimo obuzima nas strah, koliko zbog toga da ispit pred njim nećemo položiti, toliko i zbog nelagode od gluposti koju je Vojin najviše prezirao. Jedne večeri Vojin je rekao: “Svašta sam o sebi čuo, mnogo uvreda i etiketa, ali nikada mi niko nije rekao da sam glup. Pa, zašto da ne ponovim ono što je i sam o sebi znao: Vojin je bio čovek retke pameti, obrazovanja i kulture. Ako bi postojala neka rubrika u koju bi on mogao da se smesti i dobro oseća, to ne bi bila ni nauka, ni profesura, ni politika. Ja mislim da bi to bila kultura. Vojin je veliko ime naše kulture.

Ja ću pokušati da dočaram jednu stranu Vojinove ličnosti za koju mi se čini da su zafalile reči, ili se meni čini da ih nije bilo dovoljno. Kao da su ostavljene meni da ih ja izgovorim, jer meni najviše liče. Dakle, ovako stoje stvari. Od kada je krenulo silaženje s uma u Srbiji Vojin je mogao da napravi drugi izbor od onoga koji je napravio. Njemu nije palo ni na pamet da se pravi nevešt o tome šta se dogodilo u Srbiji 1987. godine, kada je vlast preuzeo Slobodan Milošević. Kad se raspadala Jugoslavija u ratovima, njemu je još manje padalo na pamet da prosto nestane iz Srbije, a mogao je to učiniti. Mnogi su otišli, ne bi bio jedini, niti bi ga ko zbog toga osuđivao. Vojin je izabrao poziciju radikalnog protivljenja i odbacivanja srpskog nacionalizma, ratova i zločina. On se od Miloševićeve pogrešne politike nije samo stručno ogradio, a jeste i tako, nego se angažovao politički i na sve moguće načine. Gde god je trebalo da bude, on je bio.

Iako profesor, intelektualac i stručnjak, Vojin se u to mračno vreme nije gadio politike i odmah se angažovao u stranci koja je pokušala da održi i transformiše Jugoslaviju u modernu demokratsku državu. Tu smo se nas dvoje sreli. Dok su se brojni naši prijatelji učlanjivali u Demokratsku stranku, kao u našu domaću, tobože nacionalno umerenu stranku, mi smo se našli prvo u Savezu reformskih snaga Ante Markovića, s pustom nadom da se Jugoslavija još uvek može spasti. A kada je ona propala, opet smo se našli u istim redovima, u Građanskom savezu Srbije, stranci koja je odbacila politiku Velike Srbije i ratove za nju, ali i u nevladinim antiratnim organizacijama, kao što je bio Centar za antiratnu akciju. Kasnije je Vojin osnovao Beogradski centar za ljudska prava, svoje omiljeno životno delo, mesto gde je najviše voleo da bude, i gde je okupljao mlade i talentovane pravnike.

Iako je Vojin pripadao radikalnoj kritici srpskog nacionalizma i ratova za veliku Srbiju, i aktivno se angažovao da ratni zločinci budu kažnjeni, on se od svih na tom radikalnom krilu razlikovao po tome što ga nikada nije napuštala njegova duhovitost i smisao za ironiju. On je ismevao nacionalističke zablude i stereotipe, glupo falsifikovanje istorije i neznanje narodnih intelektualaca, ili takozvanih patriota. Baš ta osobina – da nepomirljivu kritiku srpskog nacionalizma začini smislom za humor, erudicijom, perfektnim jezikom i ličnom nadarenošću, učinila ga je Mocartom građanske Srbije, koji najteže sonate piše sa lakoćom, duhovito i čitljivo. Zato se usuđujem da i na ovaj najtužniji dan, kada zauvek ispraćamo Vojina, ne propustim priliku da vam prikažem delove tih sonata, i ohrabrim vas Vojinom samim.

“Pored toga što ne vode računa o tom opštem stanju, naši nacionalni propagandisti ispoljavaju i najobičnije neznanje. Znaju li oni koji viču da su SAD pod uticajem Vatikana da ova država ne održava diplomatske odnose sa Svetom stolicom i da Amerikanci od svih crkava možda najviše zaziru od katoličke: jedini predsednik ove veroispovesti u istoriji SAD bio je Džon Kenedi. Svojevremeno se pričalo i pisalo da neki Jugosloveni ne dobijaju Nobelovu nagradu za mir zbog ‘veta’ Vatikana. Ovu nagradu dodeljuje jedan odbor norveškog parlamenta, a u Norveškoj verovatno ima više Jevreja nego katolika; staviše, sve do šeste decenije ovog veka jednim je članom norveškog ustava jeziutima bio zabranjen ulaz u zemlju.” Da vam dodam još i ovo. Kada je ludilo krenulo, Vojina nije mrzelo da nacionalističke budalaštine prepoznaje i u restoranskim jelovnicima. “U doba buđenja naroda”, kaže Vojin, “u jednoj novosadskoj piceriji pojavila se ‘Karađorđeva pica’ na jelovniku štampanom ćirilicom, i to teško čitljivom, sa sasvim neprikladnim ‘crkvenim’ slovima iz Miroslavljevog jevanđelja.”

Želim da naglasim da, i pored vrcavog duha i vrhunske pismenosti, nema mesta sumnji da su oni služili relativizaciji zločina i srpske sramote. Vojin se svojih ubeđenja držao i u velikim i u onim malim stvarima svakodnevnog života. Sto puta mi je prebacio što kupujem Politiku, jer kod njega zabrana kupovine tih novina važi do dana današnjeg. Čak se znalo i gde su se smele objaviti i njegove umrlice. Vojin je od samog početka redovni učesnik u emisijama Peščanika i pisac tekstova za istoimeni sajt. On je pomagao i sarađivao sa E-novinama. Redovno je čitao Republiku, a ostao je veran i listu Vreme, jer je to bio prvi nezavisni i antinacionalistički nedeljnik u Srbiji. Kaže, ne može da izgubi tu naviku. Vojin nikada nije propuštao da ode na skup na koji se mora doći i odati priznanje saborcima iz najtežih vremena. Često je bio u medijima. Ja sam volela da ga slušam kod Sarape zbog opuštenosti, ali najviše u Peščaniku, zato što je uspevao da složi svoju političku priču sa nečim što obavezno treba znati i naučiti. Tek će nam tu nedostajati.

Kopajući ovih dana po njegovim knjigama, pronašla sam njegovo vjeruju. Glasi ovako: “Time dolazim i do nečega što naročito želim da naglasim. Svi vidovi diskriminacije imaju jedan zajednički imenitelj: svi se oni svode na to da se prema nekome ophodimo ovako ili onako, ne zbog onoga što on ili ona jeste, zbog njegovih ili njenih zasluga ili prestupa, već zbog njegove ili njene pripadnosti određenoj grupi za koju se vezuju određeni stereotipi. Ako se prema pojedincu odnosimo kao prema individualnoj ličnosti, i to ne samo u individualnim odnosima, već na jednoj opštoj višoj ravni, i ako mediji, predstavnici svih nivoa vlasti, javne ličnosti i mnogi drugi počnu da se ponašaju tako, načinili smo prvi korak na putu prema cilju tolerancije i tolerisanja.”

Za ove reči Vojin zaslužuje još jedan aplauz. Neće biti poslednji, jer nam bez Vojina neće biti lako. Vojin je umro mlad. On nikada nije uspeo da ostari. Ostao je mladić ne samo duhom nego i po tome kako je izgledao. Vojin nikada na starca nije zaličio. Šokantno je to što ga više nema.

Teško mi je bilo da ovolike reči danas izgovorim. Neka i one ostanu mali prilog za nezaborav.

Hvala Vojinu i neka mu je slava!