NJEGOVE KNJIGE VREME NIJE PONIŠTILO – NAPROTIV, POTVRĐUJE IH

O naučnom nasleđu Vojina Dimitrijevića, pravnika međunarodnog ugleda i borca za ljudska prava Beogradski centar za ljudska prava organizovao je raspravu čime je obeležena godišnjica njegove smtri, 5. oktobraNa čemu počivaju srahovlada i teror, šta ljudska prava čini neizvesnim? Šta je to što današnji čitalac u knjigama uglednog stručnjaka za međunarodno pravo može da prepozna kao deo sopstvene egzistencije?

Strhovlada, Teror i Neizvesnost ljudskih prava su naslovi triju knjiga čijom je analizom pokazana sva njihova aktuelnost u sadašnjem vremenu, mada su pisane pre 20 ili bezmalo 30 godina. Posebno deo Strahovlade u kojem je Vojin Dimitrijević pisao o „državi nacionalne bezbednosti“ danas deluje vizionarski, iako je knjiga nastala 1984. godine. Ivan Janković je analizu Strahovlade u delu koji se odnosi na terorski sistem počeo pitanjem koje je sebi postavio Vojin Dimitrijević: preti li nam opasnost od uspostavljanja novih terorskih sistema, od novih država – mora. On je tada video dva moguća izvora te pretnje: jednu predstavljaju autoritarne „države nacionalne bezbednosti u kapitalisičkom sistemu“, a drugu „staljinistički terorski sistem u onim socijalističkim zemljama koje su se opredelile za diktaturu birokratije umesto za stvarnu vlast radničke klase“. U predgovoru drugog izdanja 1997. Dimitrijević će reći da je pad Berlinskog zida ukinuo pretnju „staljinističkog terorskog sistema“ i nagovestio „veliko oslobađanje od straha“ pri čemu se mislilo na strah povezan sa određenim tendencijama u razvoju socijalističkog sveta, rekao je Ivan Janković.

    Slutnje planetarne kontrole

ŠTA SU REKLI O VOJINU DIMITRIJEVIĆU

Posvećenost gigantskom projektu prava ljudskih prava

Milan Šahović, doajen naše međunarodne pravne nauke: Dimitrijević je došao u Institut za međunarodnu politiku i privredu krajem 50-tih godina i odmah je postala uočljiva njegova prilježnost nauci. Bio je pravi naučnik i s lakoćom se kretao u tada multikulturnoj jugoslovenskoj, ali i kosmopolitskoj atmosferi Instituta. Na polju međunarodnog prava bio je jedna od najistaknutijih ličnosti, potpuno posvećen toj grani prava. Doprineo je da u Jugoslaviji prava čoveka postanu deo unutrašnjeg državnog uređenja. Bibliografija njegovih dela obuhvata 25 strana i pred stručnjacima je zadatak da se ta dela prouče i dobiju novo mesto u međunarodnom pravu. Nažalost, rekao je Šahović,u sadašnjoj Srbiji nema mogućnosti za okupljanje naučnika i ne postoji čak ni udruženje za međunarodno pravo. Vladimir Đerić: Bio je deo globalne scene i svakako najpoznatiji srpski pravnik u inostranstvu. Deset godina je bio član Komiteta za ljudska prava UN, a zatim i njegov potpredsednik.

Ivan Janković: Vojin Dimitrijević pripada generaciji koja je neposredno – i lično i porodično iskusila nečoveštvo totalitarnih sistema 20. veka. Njegov otac, kome je posvećena knjiga Strahovlada, skončao je kao žrtva nečoveštva u koncentracionom logoru Bergen-Belzen 1945. godine, kada mu je bilo 50 godina. Posle Drugog svetskog rata otpočeo je rad na novom svetskom poretku u koji su ugrađivani preventivni mehanizmi da bi se zauvek onemogućila ponovna dehumanizacija čovečanstva. Okosnicu tog novog poretka trebalo je da predstavljaju međunarodne organizacije, međunarodno humanitarno pravo i, kao novum, međunarodno pravo ljudskih prava. Tom gigantskom projektu je Vojin Dimitrijević posvetio sav svoj profesionalni i naučni rad.

Jedno sećanje: Prvi diplomatski pasoš

Slađana Prica: kao ambasadorka pri Savetu Evrope bavila sam se prijemom Srbije i Crne Gore u Savet i predlaganjem naših stručnjaka u njegove komitete i komisije. Prvi predloženi član Venecijanske komisije bio je Vojin Dimitrijević. Zamolila sam ga da popuni formulare kako bi dobio diplomatski pasoš. Posle nekoliko dana došao je u moju kancelariju sa svim dokumentima. Rekla sam mu da sam ponosna što će upravo on biti član Venecijanske komisije u kojoj su najugledniji svetski stručnjaci. Vojin je bio vidno uzbuđen. Pružio mi je ruku i zahvalio. Tada mi je rekao: ti si prva koja mi je uručila diplomatski pasoš, jer ovo je prvi takav pasoš u mom životu. Moj otac je kao diplomata završio svoj život u logoru i možda sam celog života, baveći se međunarodnim pravom, želeo da posedujem taj pasoš, a nisam ga dobio čak ni kada sam bio član Komiteta za ljudska prava Ujedinjenih nacija.

O.R.

Kakve opasnosti za ljudsku slobodu je Dimitrijević naslućivao u kapitalističkim „državama nacionalne bezbednosti“ i koje su to države? Mi bismo danas pomislili najpre na Ameriku, zemlju koja je u 21. veku delimično ozakonila torturu i sasvim relativizovala garancije pravičnog suđenja, bar kada je reč o osumnjičenima za terorizam, kaže Janković. Ali Dimitrijević je 1984. godine mislio na nešto sasvim drugo – na zemlje u kojima se „na umornom kapitalizmu i istrošenim građanskim idealima pokušava postići brz ekonomski razvoj“, a to su siromašne zemlje pod jakim uticajem međunarodnog kapitala, poput onih u Centralnoj i Južnoj Americi. Prema Dimitrijeviću, država nacionalne bezbednosti se koleba „između korporativističkog i pretorijanskog sistema, a njene preteče su Frankova Španija i Salazarova Portugalija. Pod korporativizmom se misli na elitu koju u takvim zemljama čine bogati preduzetnici i zemljoposednici, a pod pretorijanstvom na dominantnu ulogu vojske. Termin je, pisao je Dimitrijević, nastao l964. godine u okviru plana sačinjenog u brazilskoj Višoj vojnoj školi i trebalo je da posluži kao uvod u vojni puč. U izradi plana učestvovali su savetnici iz SAD, a on se svodio na tri tačke: hegemonija Brazila nad Latinskom Amerikom uz podršku SAD; ekononomski razvoj na osnovu savršenog reda i neograničene vlasti; neutralisanje svih političkih protivnika režima „gvozdenom rukom“. Janković je ocenio da je Vojin Dimitrijević s pravom zazirao od autoritarnih režima Trećeg sveta, ali da se čini da danas prava opasnost od terorskog sistema leži u najrazvijenijim državama. Nagoveštaje takvog sistema vidimo u stavljanju državne bezbednosti iznad ljudskih prava kada je u pitanju zaštita SAD od stvarnog terorizma ili izmišljenih al-kaida i u ekstremnom zadiranju u privatnost primenom novih obaveštajnih tehnika.

Kakav je bio odnos Vojina Dimitrijevića prema „državi nacionalne bezbednosti“ u SAD? Vesna Pešić je podsetila da on nije pisao samo o zemljama Trećeg sveta, nego da je još 80-tih godina, davno pre 11. septembra, upravo na slučaju SAD primenio svoj koncept države nacionalne bezbednosti. Već tada su u toj zemlji jačale policijske službe, a dosijei građana su postajali sve puniji raznim podacima, od bankovnih računa i zdravstvenog stanja sve do bibliotečkih podataka o pročitanim knjigama. Vojin Dimitrijević tada nije znao za Snoudena i tendenciju da svi građani planete budu u jednom kompjuteru, rekla je Vesna Pešić. Time je, međutim, dotaknuta samo jedna strana Strahovlade. Ivan Janković o ovom kompleksnom štivu kaže da ono nije samo pravno, već je to i multidisciplinarna rasprava zasnovana na literaturi iz oblasti političkih nauka, sociologije prava, psihologije, kriminologije. Posebnu draž daje joj oslanjanje na beletristiku, za koju je Vojin Dimitrijević imao razvijen osećaj. On je znao da „intuitivno obdareni pojedinci“, u prvom redu umetnici, razumeju brže i bolje od naučnika kada i kako tehnološki i politički sistemi mogu da dehumanizuju čovečanstvo. On je to znao zato što je i sam bio „intuitivno obdaren“, pa je čitaoca u problem kojim se bavi Strahovlada – podređivanje pojedinca apstraktnom državnom razlogu – uveo preko distopija Jevgenija Zamjatina, Džordža Orvela i Oldosa Hakslija, rekao je Ivan Janković.

Kada država postaje terorska

Dimitrijević prihvata da društvo i država ne mogu da postoje bez nasilja, ali on kritikuje sistem zastrašivanja ukazujući da država ni pod kojim uslovima ne sme da naruši minimum ljudskih prava, u protivnom iz domena legitimnosti prelazi u domen terora. Dimitrijević je pisao da definicija terora nije moguća ako se ne uspostavi konceptualna razlika između terora i terorizma: teror se služi strahom radi vladanja „odozgo“, a terorizam radi podrivanja vlasti „odozdo“. Puko narušavanje nederogabilnih /osnovnih/ ljudskih prava nije dovoljno da konstituiše teror. On počinje kada se eliminiše načelo zakonitosti, kada državno nasilje postane arbitrarno i kada kazna ne preti samo potencijalnim prestupnicima nego svima, i to zbog ponašanja koja nisu unapred sankcionisana kao prestupnička. Drugi bitan element definicije terora po Dimitrijeviću je faktičko odsustvo garantija za nepristrasno određivanje krivice. Kolektivni subjekt terora je sama država, oličena u organima i službama, pri čemu „terorske službe“ često znaju da budu parapolicijske i paravojne, pod punom kontrolom države. Dimitrijević je delio teror na uništavački i zastrašivački. Stanovništvo čini krug ljudi koje treba zastrašiti, a unutar njega se obrazuje uži – sa žrtvama čije će ispaštanje najviše odjeknuti i uliti najviše straha. Takve žrtve su ljudi sa liderskim potencijalima u politici, kao i oni koji tragaju za istinom, umetnici i naučnici. Izazivanju straha prethodi manipulacija i propaganda koja osigurava kooperaciju stanovništva. Strah je, pisao je Dimitrijević, dvojak: strah od stvarne opasnosti, a drugi je strah od nepoznatog, često nepostojećeg i potiče iz dubine ličnosti koja strhuje. Cilj terora je upravo da izazove ovu drugu vrstu straha, „difuzni strah od amorfne pretnje“. Unutrašnja dinamika terora ga neumitno gura prema potpuno iracionalnom obliku u kome zastrašivanje postaje samo sebi svrha, a strah u podjedanakoj meri obuzima i stanovništvo i terorski aparat, pa i samog vrhovnog vođu. „Uplašeni vladaju zastrašenima“, a rezultat je država-košmar.

Méne strahovlade

U svakom metodu strahovlade koji je Vojin Dimitrijević opisao detaljno i duhovito, s lakoćom se prepoznaje ono što je bilo u vreme Tita, Miloševića, posle 5. oktobra, do danas. Sve što tu piše, sve vam liči, rekla je Vesna Pešić. Podsetila je na kontekst globalnih promena u međunarodnom pravu i u pravu ljudskih prava posle Drugog svetskog rata, čemu je Vojin Dimitrijević dao značajan doprinos. Po njenom mišljenju, inspiracija za knjigu Strahovlada mogle su da budu turbulencije u socijalističkom bloku koje je Vojin pažljivo pratio. Ona smatra da je poljski pokret Solidarnost zadao najjači udarac strahovladi posle čega ona nije mogla da se regeneriše. Posle toga disidentski pokreti počeli su da niču „kao pečurke, pa i kod nas“. Značajan prodor novog, i to u institucionalni sistem Vojin Dimitrijević je načinio kada je uspeo da u okviru Socijalističkog saveza osnuje Forum za ljudska prava, a uz njega su već tada bile Vesna Petrović, sadašnja direktorka Beogradskog centra za ljudska prava i Slađana Prica, sada ambasadorka u MIP-u. Ivan Janković nije uspeo da 1981. godine osnuje udruženje za borbu protiv smrtne kazne, ali je u tome uspeo l987. Bujanje disidentskih krugova u Srbiji prekinuto je novom strahovladom koju niko nije očekivao, a to je bio dolazak nacionalizma i Miloševića. Tu smo se podelili, nas nekoliko je ostalo van, a drugi su se prešaltovali u novu strahovladu, rekla je Vesna Pešić. Ona smatra da je knjiga Strahovlada toliko aktuelna da dopušta pravljenje malih teorema koje se dalje mogu razvijati. Na primer, podsetila je da je Vojin Dimitrijević odavno uočio da su državni teroristi u stalnoj kontradikciji jer čim kažu „mnogo smo jaki“ već u sledećoj kažu „svi nam prete“, pa se postavlja pitanje kako si tako jak ako ti drugi prete.

Ko je preživeo 5. oktobar

Druga ideja je ličnost vladaoca koja postaje dominantna tako da se sve svodi na nju. S tim u vezi Pešićeva ističe da se ne može objasniti ubistvo Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije ili zločin na Ibarskoj magistrali ako se u obzir ne uzme ličnost vladara. Dalje, ona tvrdi da se država pokriva parapolicijskim i paravojnim snagama da bi prikrila sopstvene zločine i da smo to iskusili 90-tih u vidu cervenih beretki, belih orlova, gardi. Veliki deo toga preživeo je 5. oktobar, rekla je Vesna Pešić i ni jedna vlada nije htela da se liši usluga parapolicijske organizacije među kojima su huligani, navijači i razni ekstremisti. To su kontrolisane grupe koje posluju s drogom, imaju ogroman novac i jedna vlast ih tera da pale ambasade, druga da dižu pobunu na Jarinju, a treća se njima služi za zabranu Parade ponosa. Mi ne znamo ko su oni, ali država ih čuva ako joj zatrebaju. Druga vrsta pretnje su difamacije u medijima koje direktno kontroliše policija. Knjiga Strahovlada pripada raznim kontekstima. Ona je naučno utemeljena na brojnim primerima i literaturi, vidi se koliko je autor savršeno poznavao nacističku Nemačku, fašizam i staljinizam. Čitanje te knjige je neprestano učenje, ali i savršena zabava jer je poznato koliko je Vojin Dimitrijević bio duhovit i da nikada ne bi mogao da napiše dosadnu knjigu, rekla je Vesna Pešić.

O knjizi Terorizam govorile su nekadašnje studentkinje i saradnice Vojina Dimitrijevića Milica Delević i Jelena Pejić, i obe su za tu priliku doputovale iz inostranstva. Milica Delević je istakla da je Dimitrijević bio pred izazovom kada je pisao o borbi protiv terorizma. Kako mu se suprotstaviti, a istovremeno ostati dosledan vrednostima društva, koliko je moguće da se borba protiv terorizma vodi sredstvima koja nisu isključivo policijska. Jelena Pejić je podsetila da je Dimitrijević predvideo da će se teško doći do pravne definicije terorizma jer dok je za jedne terorista neprijatelj, za druge je borac za slobodu. Autor je takođe predvideo nuklearni terorizam i da će i on teško dobiti pravnu definiciju. S obzirom na ove nesaglasnosti, danas se o teororizmu više govori kao o kršenju ljudskih prava nego kao o državnom terorizmu. Knjigu Neizvesnost ljudskih prava karakteriše jedna vezivna misao, a to je ona o isključivom nacionalizmu, ocenila je Vesna Rakić Vodinelić. Posledice isključivog nacionalizma su nacionalistički ustavi, ugrožavanje ljudskih prava, prava na državljanstvo, prava manjina i ksenofobija, a uzrok tome je shvatanje da je demokratija u tranziciji totalitarna vlast većine nad manjinom. Centralna tema knjige Neizvesnost ljudskih prava je ustavni nacionalizam i autorova teza da ustavni princip u postkomunističkim zemljama počiva na isključivosti, a ideal je da svaka etnička grupa mora da ima ne samo svoju stranku nego i svoju državu, pa se nacija javlja kao vlasnik države. Dimitrijević je upozoravao da demokratski projekat mogu da unište oni koji misle da je borba za demokratiju laka i da se dramatičnim promenama može postići potpuno ispunjenje tog projketa.

Vojin Dimitrijević je o isključivom nacionalizmu pisao kao o pretnji demokratiji i ljudskim pravima i kao o tiraniji jer nameće određeni identitet i pogled na svet, rekao je Vladimir Đerić. Neizvesnost ljudskih prava potvrđuje i Dimitrijevićeva teza da odbijanje ideje o urođenim ljudskim pravima i mišljenja da su neke slobode i prava uvezene sa Zapada ide uporedo sa verbalnom podrškom ljudskim pravima. Međutim, kada ksenofobični režimi osete da im podrška iz inostranstva nije potrebna „opšte odbijanje celog modernog kataloga ljudskih prava dolazi do punog i otvorenog izražaja i dovodi do olakšanja nalik onome kada se posle neke ceremonije konačno može da skine, a ne samo olabavi kravata“ napisao je Vojin Dimitrijević.

  Srebrenica: čiji je to zločin

Dan kasnije, 6. oktobra u Centru za kulturnu dekontaminaciju o Vojinu Dimitrijeviću govorili u Dubravka Stojanović, istoričarka i Dejan Ilić, izdavač. Krasilo ga je logičko mišljenje i oštrina kojom je otkrivao zloupotrebe istorije. Govorio je da je nelogično da se iste osobe zalažu za rehabilitaciju Nedića., Slobodana Jovanovića i Draže Mihailovića, a u ratu su bili na suprotnim stranama, rekla je Dubravka Stojanović. Njegov odnos prema istoriji je bio ličan. Naime, oca su mu uhapsili nedićevci i poslali u logor iz kojeg se nije vratio. Sebe je određivao kao antifašistu i govorio je da se skameni pri pomisli da u skupštini visi slika Milana Nedića. Često je uzimao primer fašističke Nemačke prema čijoj je agresivnosti i aroganciji gajio snažnu odbojnost, da bi ukazao na tragične posledice rata 90-tih po Srbiju. Tako je i nastala jedna od njegovih najbritkijih ocena da je „Srebrenica nemački zločin“. Isticao je da se sadašnjost gradi od našeg odnosa prema prošlosti i da naši mitovi potiču iz pogrešnog shvatanja istorije, a to za posledicu ima ugrožavanje ljudskih prava. Dejan Ilić je kao izdavač knjiga Silaženje s uma i Pravo i nepravo rekao da je sa Vojinom Dimitrijevićem bilo lepo i lako sarađivati i da je bio istinski intelektualac. Podsetio je na njegove dve definicije. Prva od njih glasi da je intelektualac bez morala nesreća . Drugu definiciju dao je kada je istupio iz Koštuničine Komisije za istinu i pomirenje pošto je shvatio da od suočavanja sa odgovornošću za rat neće biti ništa. Definicija glasi: Šta će Srbima pomirenje, Srbi su se sa sobom već pomirili. U kontekstu ove rečenice, Ilić je zaključio da „mi živimo posledice srpskog pomirenja, da imamo ljude koji su okrvavili ruke, a niko nema problem s tim“.

Olivija Rusovac

Štampaj