Odlazak profesora ljudskih prava
„Treba baciti trezven pogled na ove sukobe i niko ne treba da smatra da je gangster na njegovoj strani prestao da bude gangster, da je zločinac prestao da bude zločinac, da je ludak na njihovoj strani postao normalan. I to svako mora da istraži, pre nego što dočeka neki negativni primer da bi sebe oprao”, govorio je Vojin Dimitrijević In memoriam: Vojin Dimitrijević (1932 – 2012)
Vojin Dimitrijević, profesor prava, umro je u Beogradu.Neumoljiva faktografija koja njegove poštovaoce nužno podseća na to koliko su ga rado slušali, sada se čini nepopravljivo malo, nedovoljno. Ostale su knjige u kojima se bavio ključnim temama savremenog sveta, ljudskim pravima, ratnim zločinima, terorizmom, međunarodnim pravom i međunarodnim odnosima, dragocena štiva u koja su ugrađeni znanje, za koje je stekao brojna visoka međunarodna priznanja, iskustvo i pre svega humanizam.
Profesorov humanizam nije bio apstraktan, neumorno je govorio i pisao o teško obolelom društvu, jedostavno i duhovito secirajući sve simptome njegove bolesti, nepogrešivim, nemilosrdnim analizama kojima nije širio optimizam. Nije bio blagonaklon i popustljiv prema narodu s kojim je živeo – i, očekivano, stekao je solidan broj protivnika i neprijatelja, koliki i nužno pripada poštenom čoveku. Od njegovih analiza nikom nije bilo lakše, ali su njegovi stavovi, hrabro i beskompromisno iznošeni, bili nezamenljivi. I kao korektiv, pomoć u nastojanjima da se sačuva zdrav razum.
A uporno je ponavljao notorne istine, svestan činjenice da se one odavno ne podrazumevaju. Govorio je kako nije dobro ubijati, mučiti, zlostavljati ljude, slaviti zločince, sklapati saveze sa razbojnicima, ukazivao na opasnost od varljivog zaborava ratnih zločina, nezrelom odbijanju građana i vlasti da se sa njima suoče, predugo i neracionalno tražeći izgovore u krivici drugih. Krajnje jednostavno predstavio je „prirodnu sklonost običnih kriminalaca da svoja dela ‘oplemene’, da svoju pljačku predstave kao borbu za oslobođenje svog naroda i ostvarenje nekakvih ‘viših ciljeva’“.
„Drugim rečima, kao što, verovatno, Robin Hud nije bio zadovoljan samo pljačkom, već je hteo da se predstavi kao čovek koji otima od bogatih i daje siromašnima. Mada su, uglavnom, svi oni (u bivšoj Jugoslaviji, prim, nov.) otimali od siromašnih i davali bogatima. U svim tim pokretima, počevši od Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana, imate taj kriminalni momenat pljačke. Garda je delovala najpre u Slavoniji, bogatom delu Hrvatske, Semberiji, a nigde ih nije bilo kada se otišlo u siromašne krajeve. Sve se to odvijalo uz priču o nacionalnom interesu” (e-Novine, decembar 2010.).
Profesor nije presuđivao teškim rečima, iako su njegove ocene bile presuda pojavnim oblicima zla. Bio je aktivista koji ne agituje, živeo je u skladu sa svojim načelima, kada je trebalo da potvrdi ili obesmisli vlastite stavove, usprotivio se narastajućem fašizmu, odbivši da potpiše izjavu lojalnosti po zakonu o Univerzitetu – ili zakonu o, kako je to formulisao, „duvanju u diple”. Tada, u trenucima opasne, nekontrolisane represije režima, i sama pomisao da je Profesor „tu negde” bila je ohrabrenje.
„Treba baciti trezven pogled na ove sukobe i niko ne treba da smatra da je gangster na njegovoj strani prestao da bude gangster, da je zločinac prestao da bude zločinac, da je ludak na njihovoj strani postao normalan. I to svako mora da istraži, pre nego što dočeka neki negativni primer da bi sebe oprao”, govorio je Vojin Dimitrijević.
Profesor će normalnom svetu nedostajati u društvu bezidejnosti i beznađa. Ostavio je mnogo, više nego dovoljno. Tuga nije manja.
