Slaba država

Svetlana Lukić: Tek smo počeli da zaboravljamo na fusnotu, kad eto nove zvečke u obliku starog dobrog “teritorijalnog integriteta“. Štefan File je izveštajem o napretku Srbije ponizio i ošamario premijera Ivicu Dačića. Nije bila tajna da nam neće dati datum početka pregovora, ali jeste da će u izveštaju tražiti, ne samo da rešavamo probleme na severu Kosova, a zna se šta to znači – nego i da će od nas zahtevati da poštujemo teritorijalni integritet Kosova. Poniženi Dačić je ciknuo i zapretio prekidom kontakata sa Prištinom, što znači i sa Briselom, jer, kako kaže, nijedan Srbin na to ne može da pristane. Onda je ponovio mantru o navodnim novim uslovima, na koje opet nijedan Srbin neće pristati.

Komesar za proširenje je objasnio da je formulacija o teritorijalnom integritetu pre svega odgovor na Dačićeve učestale izjave – između dve pesme i dva Red Bulla sa votkom – o podeli Kosova. Odmah su se po medijima rastrčali razni eksperti, koji objašnjavaju da je svakom njihovom studentu jasno da teritorijalni integritet i suverenitet idu u istom paketu, da je File odigrao prljavo, udario premijera ispod pleksusa i da nije dobra diplomatska praksa da nam tako uznemiravaju premijera i predsednika. Trebalo je da ih obaveste šta će pisati u izveštaju, a ne da se ovi pred kamerama i svekolikim srpskim narodom šokiraju i crvene. Sudeći po Dačićevom besu, ako sledeći put dođu sa sličnim izveštajem, on će ga pocepati pred kamerama i pojesti stranicu sa “teritorijalnim integritetom”. I zapretiti hapšenjem Fileu zbog zloupotrebe službenog položaja, uznemiravanja srpske javnosti i širenja govora mržnje.

Aleksandar Vučić je brže-bolje umesto policijske i udbaške šapke stavio na glavu kapu potpredsednika vlade fanatično odanog Evropi i odmah umirio javnost rečima – sve je u redu, Štefan mi je sve objasnio, mi smo, to jest Dačić, bili glupi i pogrešno smo protumačili tu formulaciju. Trenutni čuvar nacionalnog dostojanstva, patrijarh Nikolić, nastavio je igru tražeći od Filea da iz teksta izveštaja izbriše inkriminisani i blasfemični teritorijalni integritet Kosova, na šta je ovaj rekao – neću.

Danima će se raditi analize i fotosinteze ove preambule izveštaja Evropske komisije, a u stvari, kao i obično, ništa novo se nije desilo, osim možda tona i načina na koji su nam saopštili da više neće tolerisati naše laganje. Tražimo od Srbije da probleme rešava, a ne da ih zamrzava, rekao je File. Tu je mislio na sprovođenje sporazuma koje smo potpisali sa Prištinom. To ih u ovoj fazi razvoja člankovite gliste kao što je Srbija najviše zanima: da stabilizuju ovaj deo Evrope i da prestanu da troše novac, gumene metke i živce na Merdare i ostala jarinja. Tehnologija zamrzavanja problema na nivou apsolutne nule može da prođe samo kod kuće, a van Evropske unije taj patent nije priznat kao naučno dostignuće – tek svakako nije dozvoljen bednim zemljama kao što je naša. Ako evropski političari moraju da trpe uvrede i bes Grka, da gledaju kako pola grčke armije štiti Angelu Merkel tokom njene posete Atini, tek ne moraju da trpe ove naše šibicare, iz zemlje koja je za stabilnost evropske tvrđave opasna koliko i lišaj na njenim zidinama.

Najveća šteta od ovakvog izveštaja EK je to što će se političari, analitičari, mediji i kafanski mudraci sada baviti samo teritorijalnim integritetom. Sve ostalo, a u njemu je ceo naš stvarni život, ostaće u Dačićevoj fioci. Tamo će ostati onaj deo izveštaja u kome se govori o “veoma skromnom napretku u reformi pravosuđa i uspostavljanju pravne države”, slaboj civilnoj kontroli službi bezbednosti, lošem odnosu prema ranjivim grupama, ugroženoj nezavisnosti Narodne biblioteke Srbije i medija, katastrofalnoj privrednoj situaciji… Nećemo propustiti ni ovu priliku da naričemo od bolova zbog odlomljenog Kosova, kao da su to ruke Afrodite iz Milosa. Pašćemo opet u zagrljaj njenih nepostojećih ruku, slupati se i ostaviti budućim generacijama njenu restauraciju.

Dačić sve probleme nabrojane u izveštaju komisije objašnjava nedostatkom vremena ili rešavanjem prioritetnijih problema, koji se svaki čas menjaju. Vlada je, kaže, tek formirana, kao da je polovina ministara ikada napustila svoje dosadašnje kancelarije, počev od njega, i kao da podela rada nije jedna od osnovnih civilizacijskih tekovina. Na primer, dok se Štefan File bavi politikom proširenja EU, predsednik Evropskog suda dolazi u Beograd da Nati Mesarović i ministru pravde poruči da je veoma zabrinut zato što je u Strazbur stiglo 9.500 predmeta iz Srbije. Srbija se time popela na visoko mesto po broju predstavki koje Evropski sud mora da razmatra, ali i po ozbiljnim problemima u primeni Evropske konvencije o ljudskim pravima.

U toj evropskoj podeli posla, nemački političari ovih dana najavljuju da će sa svojim kolegama iz Belgije, Švedske i Francuske tražiti privremenu suspenziju belog šengena za nas i Makedonce, jer postoji masivna zloupotreba zahteva za azil, koje je samo ove godine u Nemačkoj podnelo 7.000 naših ljudi. Treća vrsta evropskih činovnika se bavi imovinskim stanjem Ljiljane Zelen-Karadžić, koja je proletos postala srećna vlasnica jedne firme i nekoliko nepokretnosti na Palama. Haški službenici traže da ona, zbog poboljšanog imovinskog stanja, svom bračnom drugu pomogne sa 150.000 evra u plaćanju armije advokata, koje su do sada plaćali evropski i američki poreski obveznici. Oči i uši evropske imperije vide sve što njih zanima i bave se svime što bi moglo da ih u očima njihovih građana predstavi kao ozbiljne i štedljive ljude.

Kao i Aleksandar Vučić.

Posle ulaska američkih trupa u Irak, Sadamovi politički protivnici su se rastrčali po zemlji zauzimajući naftne bušotine, kurdske zemlje, šiiti su tražili preraspodelu moći sa sunitima… A jedan političar, izvesni Ahmed Čalabi, poslao je svoje ljude u lov na desetine tona poverljivih dokumenata, koje je Sadamova tajna policija decenijama skupljala o svojim protivnicima. Znao je taj šta je sveti gral. To je znao i Vučić, koji je posle izbora zaplenio sve vojne i civilne obaveštajne službe, sa sve njihovim blagom, kao i pravosuđe i sve bisere u njegovim fiokama. Sada to polako troši, iz dana u dan. Kao Čalabija, i Vučića se svi plaše, jer ne znaju zašto im se smeši ova Sfinga.

Američki obaveštajci i vojnici su patrolirajući Vavilonom i penjući se na zigurate, u džepu uvek nosili špil od 55 karata sa likovima Sadama Huseina i njegovih najbližih saradnika koje je trebalo da uhapse ili ubiju. Kod Amerikanaca se znalo da je kec pik Sadam, znalo se gde su u špilu njegovi sinovi Udaj i Husaj, gde gospođa Antraks. Kod Vučića se ne zna ni koliko špil ima karata, ni ko je kec pik, ni da li svakog jutra menja karte, da li zaista hoće da kazni lopove, uštedi novac, ublaži narodnu patnju ili – jednostavno uklanja političke protivnike. Mada tu ništa ne isključuje jedno drugo.

Iz špila je prvi izvučen nesrećni Oliver Dulić. Problem je u tome što pri svakom hapšenju ugaslih političkih zvezda, čovek s pravom može da se upita zašto baš on, da li je stvarno lopov ili je izabran zbog političke odmazde, da li se njegovim hapšenjem nekome nešto poručuje. Dodatna nevolja je u tome što je hapsiti ministre, državne sekretare, direktore, zbog pljačke i nameštenih tendera – isto što i baciti kamen u gomilu „ludaka“ – ne možeš da promašiš. Na kraju, ipak je najvažnije pitanje da li se i na koji način u borbi protiv korupcije zloupotrebljavaju državne institucije, policija, tužilaštvo, sud. Riba se može loviti i dinamitom, ali to je zabranjeno i opasno – postoje poznate tehnike koje su na raspolaganju svakom pristojnom ribolovcu.

Ne zna se šta je strašnije gledati: zajapurenog Vučića koji preti svima, ili smirenog Vučića koji tobože uobičajenim metodama demokratske države ispituje nečije poslovanje. Za sada naš mladi David nije stavio nogu na glavu nijednog Golijata. Taj delija se, visok i stasit kao Mikelanđelov David, još uvek samo poigrava praćkom: miran je a napet, spreman da pogodi svakoga. To je i njegove koalicione partnere i opoziciju učinilo jako nervoznima: Dačića, Mrkonjića, Dinkića, Velju Ilića, a iz nekog razloga i Čedomira Jovanovića.

Evropska unija ili ono što smo, s razlogom ili bez njega, učitali u taj pojam maštajući o mirnoj luci u kojoj ćemo se najzad odmoriti – izgubljena je za nas. To više nije ni priviđenje koje nam određuje putanju, a sami više nemamo unutrašnje koordinate koje bi nam rekle kuda da pođemo. Putokaza je sve manje, a jedan od njih je bio i profesor Vojin Dimitrijević. Od prošlog petka njega više nema. Ugasio se još jedan svetionik prema kome smo dizali pogled kada se nađemo u mraku.

Na sajtu Peščanika možete pročitati govore koje su nad njegovim odrom održale Vesna Pešić, Vesna Rakić-Vodinelić, kao i tekst koji mu je posvetila Dubravka Stojanović. U njima je sve što je važno da se kaže o Vojinu Dimitrijeviću. Iz mnogobrojnih razgovora koje smo vodile sa njim, za ovu emisiju smo izdvojile ovih nekoliko minuta, kojima se Svetlana i ja opraštamo od jednog od naših najdražih sagovornika, Vojina Dimitrijevića.

Vojin Dimitrijević: U poslednje vreme je i u nauci i u intelektualnom razgovoru čest pojam slabe države, pa se kaže da je Srbija slaba država. Onda oni koji to bukvalno shvataju kažu da ona nije slaba država, poput Miloševića u svoje vreme, znate ono kad se kaže “pravna država” odmah se hapsi. Slaba država nije to, slaba država može da te ubije ako treba, slaba država može da te stavi u aps bez objašnjenja, kao što je slučaj sa ovim anarhistima. Drži ih šest meseci u apsu i ne objašnjava zašto to radi. To nije pojam slabe države u tom značenju. Slaba država je država za koju se ne zna ni gde je, ni šta je, ni dokle dopire. Međutim, tu su važne i neke druge stvari.

To je država u kojoj se ne zna šta je čija vlast i gde stvari ne odgovaraju onome što je napisano u njenom ustavu. Problem koji se pojavljuje kod nas, ali i u nekim jačim državama, jeste da se zapravo ne zna da li postoji podela vlasti. Očigledno je da sada postoji predominacija egzekutive, izvršne vlasti. Tako da imate utisak da sem izvršne vlasti malo šta postoji. To ide do te mere da čak i ministri govore, nekada čak i u jednini kažu – doneću zakon, ili – vlada će doneti zakon. Vlada može da predloži zakon, skupština da ga donese, a o sudskoj vlasti ne treba posebno ni da govorim. Međutim, ima i drugih znakova: naprosto se neke nadležnosti koje su strogo državne pridodaju nekom drugom.

Pre svega, nejasno je da li je Srbija republika ili monarhija, zato što gospodin Aleksandar Karađorđević – to je jedina titula koja mu sleduje – ima privilegije koje nema niko drugi, na konto toga što je on neka vrsta kralja. Bilo je zanimljivo ovih dana kada je jedna televizija prikazivala ove dosta smešne događaje u Marićevića jaruzi. Kao što su svi primetili, tamo se skuplja neki elemenat koji je jako nezadovoljan putem kojim je Srbija krenula, evropskim ili ne znam kojim. Predstavnici vlade, pametno, nisu došli, poslali su samo jednog čudnog ministra vera koga smo preuzeli iz Crne Gore, iz bivše savezne vlade. Međutim, tu nikoga sem lokalne demokratske vlasti nije bilo i taj lokalni predstavnik je pristao da njega izvižde umesto članova vlade. Onda je progovorio na svojoj vrsti srpskog jezika gospodin Aleksandar Karađorđević. Međutim, u prvim vestima ispod njegovog imena je pisalo ‘pretendent na presto’, pa je urednik intervenisao, pa je u drugim vestima umesto toga pisalo ‘prestolonaslednik’. Urednik je verovatno mislio da je nešto ublažio i poboljšao, ali nije, jer ono prvo je tačnije. On može da pretenduje na presto, možete i vi, mogu i ja da pretendujem na presto. Ne zaboravite, u nekim zemljama, kao što je Poljska, kraljevi su se birali. Koliko ja znam, ovde ima naslednika Obrenovićeve dinastije, možda ima i Nemanjića, na to bismo svi mogli da pretendujemo, to je tačno. Međutim, ’prestolonaslednik’ je totalno netačno, jer prestola nema. Ali poenta nije u tome što je to smešno i neprilično, tim pre što je deset minuta kasnije došla jedna grupa ljudi koja je pevala onu čuvenu pesmu ‘Druže Tito, bjela lica, kad ćeš doći do Užica’. Šta su ti ljudi mislili, na šta su oni došli, govori o toj teškoj konfuziji koja ovde vlada. Međutim, to što je konfuzija u običnim, malim mozgovima je samo refleks te jedne opšte konfuzije.

Onda imate Emira Kusturicu, velikog umetnika, koji međutim u ovoj državi dobija neka ovlašćenja koja samo država može da ima. On ima svoju policiju, ljudi koji pređu kroz predeo koji mu je dodeljen na upravljanje plaćaju taksu i kontrolišu ih neki uniformisani ljudi koji se zovu rendžeri, to je interesantno. To je inače jedna velika ispostava antiamerikanizma, a koliko ja znam rendžeri postoje samo u nacionalnim parkovima SAD. Znači, i tu je neko dobio ovlašćenja koja sleduju samo državi, a da ne ulazim u to što se čuje da se recimo za taj festival koji treba da se suprotstavi filmskim festivalima na zapadu, što je sve u redu umetnički govoreći, dakle, za to se daje isto onoliko novca koliko ukupno za kulturu u Beogradu. Ne iznosim ove primere sa nekim animozitetom, jer mi neko od tih ljudi posebno smeta, međutim, pitam se šta sad u glavi ljudi mora da predstavlja takva vrsta države u kojoj se ne zna tačno ko ima kakva prava.

I konačno, ono o čemu svi govore: jesmo li mi odvojili crkvu od države. Sećate se da je jedan zakon, Zakon o diskriminaciji, čekao da ga odobri crkva, pa čak su bili i naslovi u novinama ‘Skupština čeka odluku Sinoda’. Međutim, sad kad je crkva sa novim patrijarhom rešila da iziđe na kraj sa jednim drugim sindromom koji mene takođe interesuje, a to je sindrom patriotskog lopovluka, onda odjednom počinje povika na crkvu. Sada politički funkcioneri, predstavnici stranaka, mislim na ove čuvene vođe Srba sa Kosova iz Kosovske Mitrovice, skaču i viču protiv patrijarha i sinoda. Ako ste pripadnik crkve onda treba da poštujete njeno ustrojstvo i njen način odlučivanja. Izgleda da je i sveti duh radio ni manje ni više nego po instrukcijama jedne zapadne ambasade, nije ni trebalo reći zapadne, pošto se na rusku ambasadu koja se ovde najviše čuje, čiji ambasador nas najviše poučava, nije ni mislilo. Znači, sada bi odjedared država trebalo da bude protiv takve crkve, protiv takvog patrijarha i sinoda zato što to ne odgovara nečijim interesima. Ponavljam, sve to ne govorim zato što sam na jednoj, drugoj ili trećoj strani, nego da ilustrujem šta to znači slaba država.

Država u kojoj se ne znaju kompetencije, država koja bi trebalo, ako uzmemo ovu ekonomsku oblast, da može da izađe na kraj sa bar jednom promašenom privatizacijom. Čime se to završava? Završava se time što svi traže da to ponovo uzme država. Znači, mi smo radili privatizaciju kao neku reformu društva, opet u borbi protiv strašnoga komunizma, a vraćamo se na komunističko rešenje koje sada podržavaju i sindikati, kao još jedna od institucija koja se potpuno izgubila u prostoru i vremenu. I to je ono na šta se misli kada se govori o slaboj državi: država koja nema svoje kompetencije, koja nema svoje razgraničenje i koja ne deluje onako kako tvrdi da će delovati na osnovu svog ustava i na osnovu svog čitavog pravnog sistema.

Postoji kod Marka Miljanova ono čuveno razlikovanje između junaštva i čojstva. On kaže da je junaštvo braniti sebe od drugih, a čojstvo druge od sebe. Šta je čojstvo nego osuditi zločin koji je izvršen u naše ime? S druge strane, šta je cena koju bi trebalo da platimo osudom zločina nad Srbima? To nije nikakva vest, nikakav podvig što ćemo osuditi zločine protiv Srba. Podvig je, i to je čojstvo, osuditi zločine koje su izvršili Srbi nad drugima.

Jedan svedok u Hagu je rekao ‘lakše bi mi bilo da me ubiju nego da me genocidiraju’. Prema tome, genocid je nešto mistično, nešto što se ne sme pomenuti. Genocid definisan Konvencijom o genocidu u pravu nije postojao pre te konvencije; ne samo u pravu, on nije postojao u normalnoj leksici. Jedan varšavski advokat, Jevrejin koji se zove Rafael Lemkin je skovao reč genocid negde 1945. godine po uzoru na homicid. Homicid je ubisto jednog čoveka, a genocid ubistvo celog genosa, naroda. Prema tome, niko nije govorio o genocidu pre toga, jer tog pojma nije bilo. Posle toga se figurativno upotrebljava, pa se unatrag tako kvalifikuje postupanje prema Jermenima kao genocid, kao i postupanje prema američkim Indijancima i tako dalje. To su sad sve reči van prava, recimo sudilo se u Nirnbergu za tri vrste međunarodnih krivičnih dela, za zločine protiv mira, protiv čovečnosti i ratne zločine. U zločine protiv čovečnosti su ubrajani i ovi gestovi kao što je ubijanje Jevreja, ali niko nije upotrebio reč genocid. Šta će se kvalifikovati kao genocid, mora da odgovara definiciji iz Konvencije koja je doneta tek 1948. godine. Konvenciju smo prepisali kao i mnoge države u svoje krivične zakone.

Na suđenju generalu Krstiću masakr u Srebrenici je označen kao genocid. Sama ta stvar je okvalifikovana kao genocid i Međunarodni sud pravde, koji nije krivični sud, je povodom tužbe za genocid utvrdio, koristeći nalaze ovog suda, da ono što se desilo u Srebrenici jeste genocid. Srbija je dobro prošla kao naslednik tužene Jugoslavije, nađeno je da ona nije organizovala taj genocid, da njena vojska nije učestvovala u njemu, ali da je odgovorna, i to liči na onu komandnu odgovornost, zato što je znala, a nije preduzela mere da ga spreči. I ono što je sasvim jasno, što nije kaznila izvršioce tog zločina, a tih izvršilaca dao bog ima dosta, to nisu samo Karadžić i Mladić.

Kad se samo setimo koliko je autobusa odavde išlo, koliko je tu ljudi bilo umešano. Interesantno, niko od njih nije progovorio, niko od njih nije bio nikada pozvan ni na informativni razgovor. I to je to opterećenje koje dolazi od Međunarodnog suda pravde, koje bi mi mogli da zanemarimo da se tom istom sudu ne obraćamo sada u slučaju Kosova. Ne samo što je nemoralno, nego je nerazumno podržavati jedan forum onda kada je tebi zgodno, a odmahivati rukom na njegovu odluku koja nam se u izvesnoj meri ne sviđa. E, pošto su oni to nazvali genocidom, ja se povodim za iskustvima onih koji prave odgovarajuće rezolucije i imaju teškoće oko formulacije, toga sam se nagledao u UN. Onda se nađe rešenje na koje može da pristane više ljudi. Tako da je sasvim moglo da se kaže: pošto se svi slažemo da je zločin u Srebrenici, mislim velika većina se slaže, da je to težak i gnusan zločin, jedino ta čarobna reč genocid smeta, mi možemo lepo da kažemo ‘osuđujemo’, ne izvinjavamo se, osuđujemo taj zločin koji su međunarodni sudovi kvalifikovali kao genocid. To je ustupak tom magijskom značenju reči genocid, jer ako pogledate praktično, čovek koji bude osuđen za genocid proći će isto kao i neko ko je osuđen za teško ubistvo, jer više nema smrtne kazne.

Kod nas postoji, opet pod uticajem velikog broja neznalica, tendencija da se ne koriste neke reči. To je takođe ostatak tzv. komunističke prošlosti, jer su za komuniste reči imale tu neku magiju, na primer anarho-liberali, a ne možete biti i anarhist i liberal u isto vreme. Tako da ja ne vidim nikakve teškoće da se usvoji takva rezolucija. Naravno, druga osuda svih mogućih zločina, naročito onih protiv Srba, isto je moguća kao, kako bih rekao, neki preliv preko te gorke pilule koju treba da progutaju, ali ona umanjuje značaj ove rezolucije o osudi genocida. Ostavlja utisak svuda gde treba da se ostavi utisak da je to neiskreno, da je to jedva rečeno, da je to prošlo kroz iglene uši, tako da sam jasno protiv dve rezolucije, a naročito sam protiv, posle ne znam koliko puta da osudimo sve zločine, a naročito zločine izvršene protiv Srba. Pa to je na drugima da osude zločine protiv Srba, a ne mi sami, time ne postižemo ništa. U smislu Marka Miljanova, daleko smo od bilo kakvog čojstva.

Svetlana Lukić: Jednom je Slobodan Šnajder rekao nekom od svojih sagovornika Srba ‘nemoj da mi diraš Jasenovac, Jasenovac je moj’.

Vojin Dimitrijević: Mislim da je Vuk Drašković, on neki put ume lepo nešto da sroči, rekao da bi za rezoluciju o Srebrenici svi oni koji su mrtvi u Jasenovcu ustali da glasaju za nju.

Dve stvari ne mogu da razumem – zašto je u Srbiji tako razvijena homofobija, šta su to Srbi trpeli od homoseksualaca? I drugo, ne mogu da shvatim jednu skandaloznu, odvratnu stvar, a to je srpski antisemitizam. Zašto kod nas postoje te knjige? Zašto studenti istorije dolaze i prvo što pitaju na času ‘da li mi imamo dokaza da je Hitler ubio šest miliona ljudi’? Otkud to kod nas? Od jedne nacije koja od Hitlera nije imala apsolutno nikakve koristi. Neki su od Hitlera dobili državicu, kakva je da je, Nezavisnu državu Hrvatsku, Slovaci su dobili državu, neki su se oslobodili Sovjetskog saveza, kao što su ove baltičke države, pa imaju neke simpatije za to. Kakve to mi simpatije imamo i zašto kod nas, opet uz blagonaklonost vlasti, niču tolike antisemitske knjige i zašto se one izlažu po sajmovima?

Jedna od fobija koja ovde vlada je fobija od nevladinih organizacija. Sada imate predlog 170 nevladinih organizacija da jedan kandidat, očigledno kvalifikovan i svojom spremom i svojim zalaganjem, bude izabran. I onda se vladajuće stranke u poslednjem trenutku, tehnički uz kršenje rokova, dovijaju i predlažu čoveka za koga prvi put čujemo. Znamo da je bio advokat u Peći, možda to igra neku ulogu, u očiglednoj nameri da nešto tu otežaju i da to ne budu večito te nevladine organizacije prema kojima postoji averzija. A ovaj slučaj sa tzv. anarhistima je smešan, da nisu u pitanju ljudi koji su ležali šest meseci u zatvoru i da nije u pitanju opet izlaženje na videlo jedne ideološke predrasude i želje nižih ešalona u vlasti da ugode onome što možda carevi gore misle.

Grčka je odbila da prizna Kosovo, Grčka je naš prijatelj, a Grčka je to sve vrlo vešto izvela ponašajući se kao da nije članica NATO, jer bombardovanja 1999. godine ne bi bilo da je Grčka bila protiv toga – tako se donose odluke u NATO-u, jednoglasno. I sad ako pipneš Grčku, makar se i Grci ne ljutili, Grci vrlo korektno kažu da je šteta 18 evra, onda odjednom nekome pada na pamet da kvalifikuje to delo, koje, govorim kao pravnik, prekršajno mora da bude kažnjeno, da ga kvalifikuje kao međunarodni terorizam. I sada kad udarite takvu kvalifikaciju, onda ste se upleli u birokratsko-ideološko kolo gde ne možete da ih pustite da se brane sa slobode. Mnogi su već skrenuli pažnju na to, ali napad na američku ambasadu koji je izazvao veliku štetu i gubitak jednog života, bio je kvalifikovan mnogo blaže. To je delimično zato što svi znamo, pa vidim sada i ministar spoljnih poslova to priznaje, da je te demonstracije, tu kristalnu noć u Beogradu, organizovala vlada koja je i povukla policiju na neko vreme. To jako liči na kristalnu noć, gde je dopušteno da se jednu noć pali, pa će sutra da dođe policija i sve sredi. Ali ono što hoću da podvučem, to je da se to uvlači u birokratsku pamet i dovodi do ove bruke. Jeste li videli samo koliko ljudi je došlo na ovo i koliko je bilo protesta u svetu? Tu smo opet izgubili reputaciju zemlje koja bar ima smisla za humor.

Kod nas je u navali tog antikomunizma počela koketerija sa fašizmom. Neke televizijske emisije su izgledale ovako – ‘sad smo čuli gospodina antifašistu, a šta vi fašisti mislite’, i onda taj fašista krene da priča, kao, to je sad razlika u mišljenju. Pazite, razlika između dobra i zla nije razlika u mišljenju.

Objavili smo jednu knjigu koja je napisana, kako bih rekao, vrlo štedljivo, to su memoari jednog čoveka koji je preživeo Aušvic i sva moguća geta kao dete od šeste do jedanaeste godine, a koji je o tome pisao kad je imao više od 70 godina. On je uz to jedan od najuglednijih pravnika na svetu i sudija Međunarodnog suda pravde. Imao sam poseban razlog da to prevedem, i to kažem u predgovoru, jer je moj otac stradao u koncentracionim logorima u Nemačkoj, i prvi logor u kome je on bio, to je neki Zaksenhauzen kod Berlina, to je prvi planski napravljen koncentracioni logor u Nemačkoj. Ali za koga? Ne za Jevreje, nego za Nemce, jer je Hitler znao da mu najveća opasnost preti od antifašizma u velikim gradovima, a Berlin je kao što znate bio jedan od najmodernijih gradova. I istoričar koji me je vodio kroz taj logor kaže da je otpor protiv Hitlera bio veliki, logor je osnovan 1934. godine, dakle, otpor je bio vrlo jak i nastala je apatija pošto je Hitler sa Olimpijadom uspeo da se nametne svetu kao veliki organizator i tako dalje. I onda je nastalo nešto što mi možemo da poznamo, ravnodušnost diplomata, ministara i svega toga, jer je ovo postala neka velika snaga. Onda ne treba zaboraviti, antisemitizam je tada isto bio u modi, i to je bio razlog zašto smo to objavili. I interesantno je da smo pre toga objavili jednu Burgentalovu knjigu koja se zove Ljudska prava u sažetom obliku. To je jedan od najboljih kratkih udžbenika o ljudskim pravima.

On je u ovoj knjizi prisutan i kao naučnik i kao čovek koji priča svoju istoriju koja je fascinantna, jer kako dete može da uči te trikove opstanka u životu, to je neverovatno. Kad je izašao iz tih logora on nije znao ni da čita, ni da piše, ali je znao gde đavo spava. I onda priča o Nemačkoj koja se u to vreme povraćala od nacizma, išao je u školu, tamo su svi bili pipavi oko njega i odnosili se prema njemu kao prema jedinom Jevrejinu koji je preživeo. Nemačkoj je trebalo mnogo vremena da se oslobodi tih profesora koji su kukali nad nepravdama nad nemačkim narodom itd. Tako da, vidite da u tim stvarima mora jedna generacija da zapita prethodnu šta je radila. Nadam se da će kod nas to da se desi.

• Antony Hegarty – Landslide
  

Svetlana Lukić: U drugom delu Peščanika govori novosadski književnik Laslo Vegel.

Végel László: Sada imamo neko drugo rukovodstvo, funkcije zauzimaju drugi ljudi koji nastavljaju ono što su prethodnici napravili. Ne zato što oni neće novo, ja mogu i da poverujem da bi oni u nekim svojim intimnim trenucima želeli nešto da promene, nego se taj sistem nije promenio i nema nikakvih naznaka da će biti sistemskih promena. To nije samo politički sistem, nisu samo zakoni, ovom društvu treba sistemska promena. Prvo na moralnom nivou, mislim da je to danas najveći problem, mnogo veći nego na primer jako teška ekonomska situacija. Ali moralna osnova društva ostala je po starom. Moralna osnova je to da onaj koji je jači ima svu vlast. Sad su došli jači, u višepartijskom sistemu normalno je da dođe do tih promena, ali oni sad imaju svu vlast, koja i dalje nije kontrolisana, nema kontrolnih mehanizama, nezavisnih intelektualaca, nezavisnih institucija. Svi treba da budu za ili protiv. To je jedna pat pozicija, igra za i protiv. Sad i oni koji su do sada bili za oni su protiv, a oni koji su sada protiv nekad su bili za. Ta eklektika se vidi i u novoj vladi. U stvari, ja ne mogu da kažem da li je to nova ili stara vlada, ona je delom nova, delom stara. To je ta jedna igra između prošlosti i sadašnjosti, konfuzija moralnih vrednosti. Mi i dalje imamo moralne vrednosti koje smo nasledili ili smo dobili ili smo uvozili. Mi nemamo neoliberalnu privredu, ali imamo moralne reflekse neoliberalizma. Onaj ko je lukav, snalažljiv, nema moralnih normi, on može da bude uspešan čovek. I tako se vaspitava omladina, tako se svakodnevni život odvija, i onda društvo nema otpora prema onome što je negativno.

Nije problem što imamo ekstremiste, problem je što društvo ne može da se suoči s njima, ne može da ih marginalizuje, da odjednom ekstremisti budu smešni. Oni danas nisu smešni nego mnogo ozbiljniji nego što jesu. To se videlo na primeru gej parade. Najmanje je tema sama gej parada, problem je država, da se država odjednom uplaši huligana. Kako to deluje na društvo? Ako država priznaje da je nemoćna, onda naravno u selima će se ljudi kriti, ne smeju da izađu iz kuće jer se boje. U blizini mog stana polivali su benzinom neka kola. Ako država jednom prizna, svejedno kojom prilikom, da je nemoćna, to znači da daje impulse, dozvoljava sve vrste nasilja. Država nikada ne i ni pod kakvim uslovima ne sme biti ucenjena. U ovom slučaju je već drugi put ucenjena. Tomislav Nikolić je rekao da će on stati na čelo gej parade, ali nije stao jer je upravo njegova vlada to zabranila. O tome bi Žari mogao da napiše dramu. Ali i to bi se moglo opravdati kad bi odmah posle gej parade policija pokazala ko su bili oni koji su hteli da u Beogradu teče krv. To mora da se locira, jer šta ako sutra zbog nekih drugih stvari počnu da ucenjuju, a vlada ćuti.

Kao da su u pitanju neke vanzemaljske snage, koje su pristigle sa druge planete, pa to primorava ovu vladu da zabrani gej paradu. Bilo bi mnogo poštenije da sama vlada zabranjuje, onda bismo imali jednu jasnu vladu koja ima svoj profil, a ne ovako jednu uplašenu vladu koja ima strah od vanzemaljaca. Građanin je danas dosta zbunjen šta su vrednosti ovog društva, kakve vrednosti želi ova nova nomenklatura. 2000. godine smo se svi smejali preletačima, mnogi iz Socijalističke partije su išli kod Koštunice ili kod demokrata itd, a danas je to već normalna stvar. Ako ćeš da budeš direktor onda moraš da budeš preletač. E sad, kako može jedna partija da funkcioniše ako je prepuna tih preletača. I kažem, mi smo 2000. godine bili naivni, novine su bile pune biografija preletača, danas ništa i današnju situaciju bi najviše mogli opisati političkom biografijom ove nomenklature. Ko, kada, iz koje partije je u koju partiju preleteo, samo za tih deset godina, to bi bila uzbudljiva literatura.

Svetlana Lukić: U stvari smo normalizovali mnogo toga što je nenormalno.

Végel László: Mi smo devedesetih godina bili užasnuti korupcijom i time kako se stvara ta nova oligarhija, kako se stvaraju novi tajkuni, o ratovima da ne govorim. Posle 2000. godine to je legalizovano, ono što je u devedesetim godinama bilo žigosano posle je postalo legalno i to sada spada u slobodan izbor čoveka, i ako je snalažljiv on može sve.

Imamo haos političkih partija, ni partije nisu profilisane. Sa druge strane, te koalicije – male partije ucenjuju velike partije, isto kao što su ovi tzv. huligani ucenili državu. Sad male partije ucenjuju ove velike partije koje će sutra moći da kažu – evo, nismo mogli da ostvarimo naš program jer je bilo tih malih partija. Male partije će se izvući: mi nismo krivi, mi smo bili mali. Ima u tome zaista i nečeg poraznog, ali ima i nečeg komičnog. Mislim da mi sad živimo u vremenu tragikomedije i u jednom stalnom prelaznom periodu. Od 2000. godine stalno prelazimo iz jedne situacije u drugu, a posle vidimo da druga situacija strašno liči na onu prvu. Tako će i ostati sve dok se ne učvrsti jedna ozbiljna partijska struktura. Nažalost, kod nas su partije svemoćne, prema tome, trebalo bi da se stvori jedna ozbiljna koalicija.

Svetlana Lukić: Da li to ide u pravcu onoga protiv čega su se, pogotovo neki naši sagovornici, borili – a to je da ne dođe do prevelike centralizacije moći u rukama velikih političkih stranaka, da se pluralizuje politička scena? Jer mi smo došli u apsurdnu situaciju da treba da navijamo za veliku koaliciju, ako sam dobro razumela.

Végel László: Da, ja sam inače i pre izbora mislio da bi to bilo jedno rešenje. Naravno, to se nije moglo ni tehnički izvesti pre izbora, niti posle izbora, jer u samoj DS ima dosta nejasnoća i to bi bilo prebrzo. Ali ja mislim da posle jedne metamorfoze ili reforme ili promene u DS-u to bi bila jedina mogućnost, da DS i SNS stvore koaliciju. To bi bilo bolje, jer onda bi čovek znao tačno šta kritikuje. Ovako, sve je nejasno, male partije se kriju iza velikih, pa onda to ide linearno sve do opština, i tu se nešto mućka, dele se komunalna preduzeća, novac curi ne zna se gde. Tako da sve postaje nekako mistično. Naravno, velika koalicija bi ipak trebalo da bude privremena, jedan izborni period, da se stabilizuje društvo i neke vrednosti, neka politika i ko šta hoće, i onda bi čovek mogao lakše da ih kritikuje. Tako teško se može kritikovati, ne možete vi više da kritikujete sa čistom savešću ni prošli period, zato što je pola ministara iz prošlog perioda, pa kako da kritikujete. Ima dosta partijske konfuzije, a mislim da bi jedna velika koalicija raščistila stvar. Naravno, ponovljam, to ne treba da bude dugoročno, jer ona može da se stabilizuje na račun slobode, ali ova anarhija još više škodi slobodi nego velika koalicija. Mislim da ovo društvo pre ili posle mora to da uvidi. I naravno, u toj velikoj koaliciji zbog neke evropske orijentacije moguće je integrisati neke manjinske partije da bi se i taj deo nekako stabilizovao. Ako mora, onda kao ikebane, ako ne, onda mogu imati i nešto ozbiljniju ulogu, bar u delokrugu manjinske problematike.

DS je imala istorijsku šansu koju nije iskoristila i to je velika šteta. To je stranka koja je trebalo da bude jedna ozbiljna stranka, ali ja mislim da može biti toliko ozbiljna da ne bude samo opozicija, nego i partner SNS-u zato što se vidi da SNS ne može sama da izvuče ta kola koja idu nizbrdo. Toj stranci je potrebna DS, ona sa socijalistima to ne može.

Svetlana Lukić: Jedan deo javnosti kojoj se i mi na neki način obraćamo, bio je nezadovoljan idejom belih listića, i ne samo belih listića kao nekog konkretnog čina, nego oni su rekli – pa evo, zar nije ovo gore nego ono što je bilo do pre nekoliko meseci.

Végel László: Još uvek ne mogu da kažem da li je gore ili bolje, ali beli listići su ipak bili opomena. Kad vidimo rezultat, onda beli listići jesu opravdani, jer je više manje ista situacija. Ne verujem da će nova vlada biti mnogo gora u celini, u nekim stvarima će pokazati više rezultata, u drugim stvarima neće. Već se vidi da je na polju kulture stara vlada imala veću dozu tolerancije, ali možda će se ova nova vlada uspešnije boriti protiv korupcije. Tako da, u nekim segmentima ova je bolja, ali kada gledate celinu onda ne verujem da nova vlada sama po sebi znači neku opasnost da će biti gore. Svi zajedno, celo društvo, idemo nadole sa ovim sistemom vrednosti, ali to nije pitanje vlade, nego i vlade i opozicije. Sad imamo takvu jednu slabašnu opoziciju da ova vlada treba da bude presrećna, ona praktično ima opoziciju koja ne zna čemu da oponira. Mi imamo jedanaestoricu i na jednoj i na drugoj strani, ali igrači ne znaju na koju kapiju treba da šutiraju i da daju gol, kod igrača sada vlada haos. Bitan je neki gol, da li u svoju kapiju, da li u drugu, to je svejedno smešna situacija.

Politička kultura, to je ozbiljna stvar, u političkoj kulturi Vojvođani nezavisno od nacionalne pripadnosti imaju svest o autonomiji. Znate, ako je nekome potrebna vojvođanska autonomija to su Beograd i Srbija, ali pre svega Beograd, jer ako Vojvodina nema autonomiju onda će Beograd ostati usamljen u Srbiji. Svi problemi će se tamo prebacivati i sve probleme mora Beograd ili neki drugi centar da rešava. To je pogrešno, ne treba ni grad Beograd, niti neki drugi centar sve probleme da rešava, centralizam urušava svaki sistem, i politički, ali i ekonomski. Unutar jedne države mora da postoji takmičarski duh i konkurencija, kao i u političkom životu, treba više partija da bi postojao parlamentarni sistem. Isto to treba i ekonomskom životu. Prema tome, i ekonomija i politička kultura i višenacionalnost, to sve upućuje da vojvođansku autonomiju treba mnogo ozbiljnije shvatiti. Ne treba na to gledati sa tom traumom da je to secesija ili slično. Ja živim u Vojvodini i sada kada vlast postaje tvrđa, mnogi ljudi počinju da pričaju o samostalnosti Vojvodine. Dobro, to je mali procenat, ali čim vi hoćete da učvrstite nešto onda počinje otpor. Ideja secesije uopšte nije realna, kod nekih ljudi je eventualno plod mašte, ali ništa drugo, međutim, to može dovesti taj centralizam do jedne vrste građanskog otpora. Da bi se to preduhitrilo trebalo bi autonomiju stvarno realizovati, a ne stvarati jednu skupu ikebanu. Imate pokrajinski parlament sa bezbroj činovnika i poslanika koji se godišnje sastaje pet-šest puta. Pa, to je bacanje novca. U principu nije ni problem da na jednom mestu na nivou republike imate jednu vlast sa naprednjacima, a u Vojvodini sa demokratima. Samo po sebi to nije problem, kad bismo imali jednu sređenu političku situaciju, onda to može biti i dobro, da demokrati na svom nivou pokažu šta znaju i umeju, da su demokratičniji i da su slobodniji, da su manje za partokratiju. Međutim, kad je to tako slično onda je čak i ta gradska autonomija, jer i grad bi trebalo da ima više prava, zapravo malo besmislena. I naravno, ideja autonomije je mnogo šira nego autonomija institucija, recimo autonomija univerziteta. Mi tu reč autonomija želimo da izbacimo iz političkog rečnika. Sada imamo jednu vrstu zamrznutog društva i tu se odigrava jedna čudna igra, svi čekaju da sve reši neko gore. Na nivou gradova uvek pokazuju na gore, ili na pokrajinu ili na republičku vladu. Čekaju da reši republička vlada, delom zato što su njihove ruke zaista vezane i ne mogu da reše problem. I tako sada ogromna masa problema čeka da ih reši republička vlada, a to republička vlada nikako ne može. Zato je kod nas potrebna decentralizacija, autonomija, autonomija strukovnih organizacija… Sada je sve u rukama partija, a partije to ne mogu da iznesu, i ako je sve u njihovim rukama one ne mogu ni biti partije, oni su onda neki haotičan servis gde čovek ide da traži zaposlenje, izgradnju fabrika itd. Sve se traži od partija, a partije to prosto ne mogu.

Evropu ne razbijaju samo nacionalne države, već i kapitalizam. Tu bi zapadne zemlje trebalo da se suoče sa problemom, pre svega zapadna levica, ali ne na način koji bi bio evroskeptičan, to je suviše lako, nego da budu reformatori kapitalizma i oko toga da se ponešto promeni. Mi smo izvan tih tokova, mi smo divlji kapitalizam u koji većina stanovnika ozbiljno sumnja. A pošto misle da je taj kapitalizam došao iz Evrope onda su ljudi i protiv Evrope. Međutim, to nije tačno, taj kapitalizam smo sami stvorili, mi nemamo nikakvu kritiku tog kapitalizma, nemamo nijednu partiju koja ga kritikuje. Imamo Socijalističku partiju koja već, evo, ne znam koliko godina, izgrađuje kapitalizam, pa u devedesetim godinama je udarila temelje ovom ratnom, divljem kapitalizmu.

Nemamo levicu, a s druge strane, vidimo da se one zemlje koje su u EU brže razvijaju nego mi, i običnom čoveku ovde kucaju dva srca, jedno protiv Evrope, a drugo za EU. Naš divlji kapitalizam bi zaslužio najviše reforme. Političari se plaše da nešto kažu protiv bogatih ljudi, oni su svi za bogate ljude. Znate, u jednoj ozbiljnoj državi političari nemaju takav strah od svojih tajkuna, a mi negujemo kult tajkuna. S druge strane, potpirujemo narodni bes protiv tajkuna, i to radi svaka politička elita, i bivša i sadašnja vlada se muči sa istim problemom, ne može da pronađe taj srednji put. Ja bih ostao pri onoj mojoj definiciji da živimo u permanentnom prelaznom periodu. Da li smo sada u poslednjoj etapi tog prelaznog perioda, to pre svega zavisi od toga da li će građani i dalje verovati u stare iluzije i da li će shvatiti da treba da pošalju poruku političkoj eliti da mora da se menja i da zaključi taj prelazni period.

Kod nas najviše nedostaje jedan partijski okrugli sto gde bi oni javno govorili o sebi i tome šta nameravaju, i opozicija i pozicija. Jednostavno, jedan partijski okrugli sto gde bi zaključili taj prelazni period i prešli u ozbiljan razvoj. Da vidimo kako oni zamišljaju budućnost društva, krajnje je vreme.

S jedne strane, mi više za Evropu nismo tako važni, građani su sve više razočarani, nasilje i korupcija se povećavaju. Znate, korupcija je kao zmaj sa više glava, ponekad odsečete jednu glavu, pa umesto jedne izraste još tri, i tu korupciju ne možete pendrecima i zatvorom rešiti, nego je potrebna sistemska promena. Ako to nedostaje, ta sistemska promena, onda će stalno morati nekim mačem da se seče jedna glava zmaja, a izrašće četiri ili pet, i tome onda nema kraja. Prema tome, imamo jednu zaista veoma labavu situaciju i krajnje je vreme da se to raščisti, ne zbog EU, nego jednostavno zbog egzistencije ove države. Da se društvo više ne fragmentira i da ne dođe do toga da se svi problemi na ulici rešavaju.

Mi hoćemo kapitalizam, ali ovaj se kapitalizam pokazao nesposobnim da rešava probleme. I kapitalizam bi mogao da se regeneriše ako bi se Srbija priključila EU, ovako kapitalizam postaje jedna vrsta nemoćne zveri unutar države, zatvorena u kavezu. I samo bi u EU bi mogla da izađe i da se takmiči i prihvati neka merila. Naš kapitalizam je u kavezu, a tada je jako opasan, i on sam može biti destruktivna snaga. Ne bojim se samo siromašnih ljudi, ja se bojim i bogatih, ponekad i njima odgovara da stvaraju haos. Istraživanje pokazuje da 66 odsto akademskih građana namerava da pređe u Austriju, Nemačku, Francusku, Norvešku. To neće uspeti svima, ali neka uspe samo 20 odsto da izađe, pa to je ogromni gubitak za jednu državu, to je veći gubitak od jednog rata. Taj humani kapital, to možda najviše znači, bar jednako koliko energetski izvori. Znate, ne idu ti ljudi samo zbog novca, a početi jedan drugi život u drugoj jezičkoj, političkoj sredini nije lako. Razgovarao sam sa velikim brojem visokoobrazovanih ljudi koji tamo imaju dobar položaj što se finansija tiče, ali to ne znači da su zadovoljni i da su rado otišli. I njima teško pada to što su otišli, čuo sam dosta ljudi kako kaže – ja sam otišao zato što nisam hteo da se upišem ni u jednu partiju. U čoveku postoji neki osećaj dostojanstva i mi smo to ljudsko dostojanstvo zaboravili u ovoj neviđenoj partokratskoj mreži.

Neki ljudi ne odu nego žive kao u nekom svom unutrašnjem izgnanstvu. Ponekad odu u Beč, u Veneciju i tamo potroše svoj novac. To je takođe ogroman gubitak kada jedan veliki deo stanovništva živi samo svoj unutrašnji život i ne želi da pokazuje republikanske vrline, ne želi da pomaže društvu. Gubi se nivo solidarnosti u društvu, gubi se osećaj zajedništva. To su samo naizgled apstraktne stvari, ali su jako konkretne i to je ono što sve više destruira ovo društvo.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, emisija posvećena profesoru Vojinu Dimitrijeviću.

 
Emisija Peščanik, 12.10.2012.

Peščanik.net, 15.10.2012.