Slučaj Orić

Pavle Kilibarda, istraživač Beogradskog centra za ljudska prava. 

Jedva mesec dana pre obeležavanja dvadeset godina od kada je Srebrenica pala u ruke Vojske Republike Srpske, kroz region je prostrujala vest o hapšenju nekadašnjeg zapovednika tadašnje Armije Republike Bosne i Hercegovine Nasera Orića od strane švajcarske policije u Ženevi, a po međunarodnoj poternici koju je za njim i još nekoliko Bošnjaka raspisala Srbija. Koliko je poznato, reč je o navodnom ubistvu srpskih civila u mestašcu Zalazje kod Potočara 1992. godine, kada je Orić bio komandant Teritorijalne odbrane Srebrenica. Reakcije su, kao što se moglo očekivati, glasne i podeljene.S pravom ili ne, ime Nasera Orića kod Srba verovatno izaziva isti onaj osećaj kakav među pripadnicima njima suprotstavljenih strana u ratovima na području bivše Jugoslavije izazivaju imena Gorana Jelisića, Milana Lukića i samog Ratka Mladića. Dodajmo tome još i da je na suđenju pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (MKTJ) Orić pravosnažno oslobođen krivice za navodne zločine nad Srbima i neće nam biti teško da shvatimo o kakvoj je percepciji reč.

Bez obzira na to da li će švajcarske vlasti zaista isporučiti Orića Srbiji i kako bi to suđenje moglo da izgleda, važno je podsetiti se nekih stvari u vezi sa postupkom protiv njega pred MKTJ i mogućnošću vođenja novog krivičnog postupka u Srbiji ili negde drugde.

Uprkos svim kritikama – osnovanim i neosnovanim – na račun MKTJ, nesporno je da međunarodna pravda danas ne bi izgledala ni približno isto da tog suda nije bilo. Pojedini koncepti koje je Tribunal razvio u svojoj praksi, a naročito pod vizionarskim predsedavanjem pokojnog sudije Antonija Kasezea, ne samo da su čvrsto postavili na noge do tada relativno zanemarenu oblast međunarodnog krivičnog prava, već su se prelili i u blisku, ali odvojenu oblast međunarodnog humanitarnog prava (prava primenjivog u oružanom sukobu), pa i u oblast ljudskih prava. Ipak, možda je najvažnija tekovina Tribunala ta da se on, baveći se zločinima koji su često bili masovni, uglavnom uspešno nosio sa slučajevima koji su izuzetno složeni i činjenično i u smislu primenjivog prava.

Nikada se ne sme zaboraviti da suđenja pred međunarodnim krivičnim sudovima predstavljaju nešto više od suđenja pojedincu. I ne sme se zaboraviti da se najvažniji delovi presude, paradoksalno, često nalaze izvan dispozitiva i konstatacije o postojanju krivice optuženog. Slučaj Nasera Orića ilustrativan je u tom pogledu.

Relativno kratka optužnica koju je protiv Orića podiglo Tužilaštvo MKTJ odnosila se, s jedne strane, na ubistvo i okrutno postupanje nad izvesnim brojem Srba zatočenih u Srebrenici, kao i na bezobzirno razaranje prilikom napada na sela Ratkoviće, Ježesticu, Fakoviće, Bjelovac i Kravicu i okolne zaseoke. Kada je reč o optužbama za ubistvo i okrutno postupanje koje su navodno počinili pripadnici vojne policije, Orić je opterećen u skladu sa konceptom krivične odgovornosti nadređenog[1] (što je kolokvijalno poznato kao „komandna odgovornost“), odnosno, zato što je znao da se njegovi podređeni spremaju da počine takvo delo, a nije ih u tome sprečio ili, ako je delo već počinjeno, nije ih kaznio. U pogledu optužbi za bezobzirno razaranje, Orić je takođe optužen u skladu sa krivičnom odgovornošću nadređenog, ali i zato što je određene napade lično naredio.[2]

Pretresno veće MKTJ je u presudi iz 2006. utvrdilo da je izvestan broj Srba nesumnjivo bio zatočen u „užasnim“ uslovima, da su bili izloženi okrutnom postupanju i da je izvestan broj njih ubijen.[3] Utvrđeno je van razumne sumnje da je Orić u jednom periodu pokrivenom optužnicom znao za ova zlodela i nije preuzeo nužne i razumne mere da ih spreči. U pogledu bezobzirnog razaranja prilikom napada na pomenuta sela, Pretresno veće je utvrdilo da je u većini tih sela zaista došlo do bezobzirnog razaranja oličenog u namernom paljenju civilne imovine od strane vojnih snaga bosanskih Muslimana i muslimanskih civila koji su pratili vojsku. Ipak, Sud je smatrao da Tužilaštvo nije uspelo da dokaže van razumne sumnje da je Orić zaista podsticao, pomagao ili podržavao takvo delovanje, pa čak ni da je vršio efektivnu kontrolu nad odgovornima, s obzirom na slabo organizovanu prirodu bošnjačkih snaga u toj oblasti. Samim tim, Orića je Pretresno veće osudilo na dve godine zatvora zbog ubistva i okrutnog postupanja. Budući da je to vreme već bio proveo u pritvoru, Veće je naložilo da se on odmah pusti na slobodu.

Na odluku Pretresnog veća žalbu je uložilo Tužilaštvo, ali je i sam Orić smatrao neophodnim da se žali, bez obzira na to što je već bio pušten na slobodu. Žalbeno veće je zaključilo, posle zanimljive pravne analize, da je Pretresno veće napravilo sledeću grešku: utvrđujući da li je Orić znao za ubistva i okrutno postupanje, došlo je do zaključka da je on znao da se vrše krivična dela, ali ne i da ta krivična dela vrši njegov podređeni. Za ostale direktne počinitelje se nije moglo van razumne sumnje utvrditi da su bili pripadnici vojne policije nad kojima je Orić vršio efektivnu kontrolu. Suočena sa još nekim nedostacima, presuda Pretresnog veća na taj način je pala, a Orić je, kao što znamo, oslobođen krivice po svim tačkama optužnice.

Ali zatim dolazimo do jedne izuzetno važne rečenice u presudi: „Žalbeno veće, kao ni Pretresno veće, ne sumnja da su nad Srbima zatočenim u Policijskoj stanici Srebrenica i u „Zgradi“ [odvojenoj lokaciji na kojoj su držani neki zatočenici, prim. aut.] u razdoblju od septembra 1992. do marta 1993. počinjeni teški zločini… Međutim, dokaz da su zločini izvršeni nije dovoljan da potkrepi osudu nekog pojedinca.”[4]

Nekima bi se ovakva konstatacija u oslobađajućoj presudi sigurno mogla učiniti besmislenom, ako ne i licemernom, jer potvrđuje da su počinjeni strašni zločini, ali da za njih niko – barem pred MKTJ – neće odgovarati. Stoga je razumljivo da se interesovanje medija u ovakvim slučajevima zaustavlja već na samom dispozitivu. Ipak, presude međunarodnih tribunala, pred koje se iznosi ogromna količina dokaznog materijala i saslušavaju brojni svedoci, pa samim tim i delimično utvrđuje jedan istorijski diskurs, od neverovatnog su značaja za proces pomirenja i tranzicionu pravdu ukoliko se adekvatno iskoriste; a u slučaju Orić, MKTJ je podrobno opisao mnoštvo patnji sa kojima se suočavao veliki broj Srba sa područja Srebrenice 1992. i 1993. godine, bez obzira na činjenicu da sam Orić nije proglašen krivim za to.

Presuda MKTJ u slučaju Orić nije, na kraju krajeva, jedina presuda kojoj je javnost u izvesnom smislu posvetila nedovoljno pažnje – ili, bolje reći, kritičke analize. Presude MKTJ (bilo ih je tri) u slučaju Ramuša Haradinaja suštinski se ne razlikuju mnogo od presude u suđenju Oriću. Bez obzira na to što nije bilo dovoljno dokaza da se Haradinaj osudi kao direktni izvršilac većeg broja krivičnih dela nad kosovskim Srbima i Albancima za koje se teretio (čini se da je nedovoljno jasna i uglavnom fluktuirajuća priroda ustrojstva Oslobodilačke vojske Kosova Tužilaštvo u potpunosti odvratilo od gonjenja po osnovu odgovornosti nadređenog), MKTJ je ipak utvrdio da su ti zločini počinjeni, a masakr nad skoro četrdeset Srba i Albanaca čija su tela nađena u Radonjićkom jezeru pripisan je OVK. Mediji nisu našli za shodno da tome posvete pažnju. S druge strane, kada je Pretresno veće oslobodilo krivice Stanišića i Simatovića (odluka Žalbenog veća tek sledi), moglo je da se čuje kako je pala teza o umešanosti organa Srbije u sukob u Hrvatskoj i Bosni, što nije tačno, ne samo imajući u vidu činjenice koje je MKTJ utvrdio još u čuvenom slučaju Tadić, već i zato što to ne odgovara onome što je rečeno u samoj navedenoj presudi – naime, da su Stanišić i Simatović, kao visokorangirani pripadnici Službe državne bezbednosti, bili umešani u organizovanje paravojnih formacija, ali da im se ne mogu pripisati zločini koje su one počinile.

Kada je reč o hapšenju Nasera Orića u Švajcarskoj, trebalo bi skrenuti pažnju na nekoliko važnih pitanja. Pre svega, može se čuti da je to hapšenje neopravdano, čak i protivpravno, budući da je Oriću već suđeno u Hagu. Ova primedba odnosi se na načelo ne bis in idem koje kao jedan od temeljnih principa krivičnog prava nalaže da se nikome ne sme dvaput suditi za isto delo, mada neke države to dozvoljavaju pod izuzetnim i jasno predviđenim okolnostima. Kada je reč o suđenjima u MKTJ, ovo pravilo je veoma strogo postavljeno, jer Statut MKTJ zabranjuje nacionalnim sudovima da pod bilo kojim okolnostima sude za dela za koja je sudio sam MKTJ.[5]Međutim, navodna ubistva civila u Zalazju nisu bila pokrivena optužnicom Tužilaštva MKTJ, te samim tim načelo ne bis in idem ovde nije primenjivo.

Drugo pitanje tiče se daljeg postupanja švajcarskih vlasti u ovom slučaju. Naime, postupak ekstradicije u Švajcarskoj – kao i u drugim zemljama – ne podrazumeva automatsko izručenje neke osobe državi koja zahteva ekstradiciju, već se u svakom pojedinačnom slučaju mora utvrditi da li su za to ispunjeni svi uslovi, pa i taj da li će optuženi imati pravično suđenje u državi koja ga goni. Bez obzira na to kako se postupak ekstradicije završi – a nema sumnje da ćemo to brzo saznati – u igri je jedno drugo načelo međunarodnog prava, a to je aut dedere aut judicare.

Princip aut dedere aut judicare, „izručiti ili suditi“, podrazumeva da je država pod čijom se jurisdikcijom nalazi osoba za koju postoji osnovana sumnja da je počinila određeno međunarodno krivično delo – na primer ratni zločin – dužna da tu osobu izruči državi koja traži njenu ekstradiciju ili da joj sama sudi za to delo. Princip aut dedere aut judicare je sadržan u više međunarodnih ugovora, od kojih su nam sada svakako najvažnije četiri Ženevske konvencije iz 1949.

Ženevske konvencije su osnovni instrument međunarodnog humanitarnog prava i sadrže norme koje regulišu postupanje prema ranjenicima, bolesnicima i brodolomnicima, ratnim zarobljenicima i civilima u oružanom sukobu. Svaka od njih sadrži klauzulu o tzv. „teškim povredama“ Konvencija u kojima se od strana ugovornica zahteva da poštuju princip aut dedere aut judicare u pogledu ovih navedenih dela, a koja mogu biti počinjena u međunarodnom (ali ne i u nemeđunarodnom, odnosno unutrašnjem) oružanom sukobu. S obzirom na to da je MKTJ još u slučaju Tadić zaključio da je sukob između Armije Republike Bosne i Hercegovine i Vojske Republike Srpske bio međunarodni oružani sukob zbog stepena kontrole koju je Savezna Republika Jugoslavija imala nad VRS, a da je u optužnici reč o ubistvima srpskih civila, Švajcarska ima obavezu u skladu sa četvrtom Ženevskom konvencijom bilo da Orića pošalje u Srbiju, bilo da mu sama sudi.[6] Naravno, pod uslovom da se utvrdi, na osnovu srpskog zahteva za ekstradiciju, da postoji osnovana sumnja da je Orić počinio zločine o kojima je reč.

Kako god da se situacija dalje bude razvijala, važno je imati na umu da je MKTJ već utvrdio, van razumne sumnje, da su pripadnici ARBiH počinili teške zločine nad srebreničkim Srbima. Podjednako je važno imati u vidu da postojanje tih zločina nipošto ne može služiti kao opravdanje za ono što se par godina kasnije dogodilo na istom prostoru, u Srebrenici gde uskoro, s dužnim poštovanjem, obeležavamo dvadesetu godišnjicu genocida.

Preuzeto sa sajta Peščanik.net, 12.06.2015.

1. U skladu sa članom 7 (3) Statuta MKTJ.
2. Oblik individualne krivične odgovornosti predviđene članom 7 (1) Statuta MKTJ.
3. Videti više o tome u presudi Pretresnog veća MKTJ u slučaju Tužilac protiv Nasera Orića od 30. juna 2006, para. 344-578.
4. Presuda Žalbenog veća u slučaju Tužilac protiv Nasera Orića od 3. jula 2008, para. 189.
5. Podsetimo da je Statut MKTJ – pa tako i ovo pravilo – obavezujući za sve države članice UN, budući da je usvojen Rezolucijom 827, koju je Savet bezbednosti doneo delujući u skladu sa svojim ovlašćenjima prema glavi VII Povelje UN.
6. Napomenimo da je Orić u pogledu postupanja prema zatočenim Srbima pred MKTJ optužen i suđeno mu je u skladu sa članom 3 Statuta Tribunala, a ne u skladu sa članom 2, koji se odnosi na teška kršenja Ženevskih konvencija i njihovih Dodatnih protokola, tj. na pravo primenjivo u međunarodnom oružanom sukobu kakav je postojao u Bosni. Reč je svakako o nekonzistentnosti u praksi MKTJ, koja se može uočiti i u nekim drugim slučajevima, ali ne bi trebalo da postoji ikakvih dilema kada je reč o međunarodnopravnim obavezama Švajcarske.

Štampaj