Sporna odluka Ustavnog suda o obustavljanju postupka ocene ustavnosti Naredbe o ograničenju i zabrani kretanja u vreme vanrednog stanja i Uredbe o merama za vreme vanrednog stanja
Beogradski centar za ljudska prava skreće pažnju javnosti na spornu odluku Ustavnog suda Srbije, IUo-45/2020, o obustavljanju postupka za ocenu ustavnosti Naredbe o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji Republike Srbije i nekoliko odredaba Uredbe o merama za vreme vanrednog stanja. U navedenoj odluci, po oceni Centra, Ustavni sud je neubedljivim argumentima stao na stanovište da Naredba i nekoliko odredaba Uredbe o merama za vreme vanrednog stanja nisu (bile) suprotne Ustavu.
Ispitujući ustavnost osporenih članova 2. i 3. pomenute uredbe kojima je Vlada, uz supotpis predsednika Republike, dala ovlašćenje MUP-u da samostalno (član 3) i uz saglasnost Ministarstva zdravlja (član 2) propiše mere odstupanja od Ustavom zajemčenih sloboda i prava građana (prava na slobodu i bezbednost ličnosti i slobode kretanja), Ustavni sud je uvažio argumentaciju Vlade da je “svaka mera doneta od strane ministra unutrašnjih poslova faktički doneta uz prethodnu saglasnost Vlade, jer su svi predlozi […] mera bili predmet razmatranja na sednicama Vlade i donošeni tek nakon dobijene saglasnosti”, da Naredba “suštinski predstavlja odgovarajući sprovedbeni akt koji sam po sebi ne predstavlja vid izvornog i samostalnog odlučivanja”, odnosno da “ne predstavlja odluku u supstancijalnom smislu”, kao i da Vlada može da “konkretizaciju određenih odluka koje je ona suštinski donela […] stavi u zadatak određenom ministru koji je u njenom sastavu”. Drugim rečima, Ustavni sud je smatrao da je Vlada, uz supotpis predsednika Republike, Uredbom propisala mere odstupanja od ljudskih prava samim davanjem ovlašćenja MUP-u da donese opšte akte o ograničenju i zabrani kretanja licima na javnim mestima, a da je određivanje trajanja zabrana kretanja, svih mesta na kojima zabrane važe, građana na koje se odnose, izuzetaka od zabrane itd., učinjeno od strane MUP-a, predstavljalo samo čin “konkretizacije”, “aktiviranja” i “operativne primene” ranije propisanih mera odstupanja od ljudskih prava.
Ustavni sud je takođe zauzeo stanovište da se mere drastičnog ograničenja kretanja za građane starije od 65 i 70 godina, izbeglice i migrante za vreme vanrednog stanja ne mogu smatrati merama lišenja slobode zbog toga što svrha (zaštita od zarazne bolesti) i sadržina tih mera (koja je poistovećena sa svrhom) na to ne ukazuju. Ustavni sud se tako nije ni osvrnuo na činjenicu da je građanima starijim od 65 i 70 godina od 18. do 22. marta bio potpuno zabranjen izlazak iz stanova, da im je narednih 30 dana bilo dozvoljeno da napuštaju stanove samo u ranim jutarnjim satima (od 3 do 8, a potom od 4 do 7) – koje se vreme najčešće koristilo za kupovinu namirnica, a da su tek od 21. imali pravo da tri puta nedeljno napuštaju stanove na po 30 minuta u krugu od 600 metara, odnosno da svakog dana izlaze iz stanova na po jedan sat posle 25. aprila.
Trajanje navedenih mera, stepen ograničenja kretanja i socijalnih kontakata nametnut najstarijima u vreme vanrednog stanja, uporediv je sa stepenom ograničenja slobode kod kućnog zatvora i kućnog pritvora, koji se smatraju merama lišenja slobode. Zaključku da se radilo o kolektivnoj meri lišenja slobode najstarijih građana doprinosi i činjenica da je nadzor nad pridržavanjem ovih mera bio kontinuirano vršen od strane MUP-a i da je nepridržavanje merama bilo krivično (zatvorom do tri godina) i prekršajno (novčanom kaznom do 150 hiljada dinara) kažnjivo. Razlozi za davanje individualnih dozvola za kretanje od strane MUP-a nisu bili propisani, pa stoga ni predvidljivi, a građanima su od najviših predstavnika vlasti slate poruke da će se dozvole davati samo u izuzetnim (naročito opravdanim) situacijama.
U sličnom režimu su se nalazile izbeglice i migranti, koji su u kontinuitetu bili zatvoreni u centrima za azil i prihvatnim centrima od 16. marta do 14. maja 2020. godine, sa mogućnošću izlaska u situacijama u kojima se i licima na izdržavanju kućnog zatvora i kućnog pritvora dozvoljava da napuste stan.
Usled navedenog rezonovanja Ustavnog suda, pitanje srazmernosti propisanih mera ograničenja slobode kretanja za vreme vanrednog stanja nije ni dotaknuto. Na tvrdnje inicijatora postupaka da su građani stariji od 65 i 70 godina bili diskriminisani gore navedenim merama, Ustavni sud je naveo da „za mere odstupanja važi poseban režim zabrane diskriminacije koji je utvrđen članom 202. stav 2. Ustava, a ne članom 21. Ustava“ – u kojem starost nije navedena kao lično svojstvo, za razliku od člana 21. u kojem jeste.
Podsećamo da prema ustaljenoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, za ocenu da li se radi o lišenju slobode ili ograničenju slobode kretanja svrha ograničenja nije presudna, pa će se raditi o lišenju slobode i u slučaju kada je cilj vlasti bio da pomogne podnosiocu predstavke i osigura njegovu bezbednost (Khlaifia and Others v. Italy, br. predstavke 16483/12, § 71). Razlika između ograničenja kretanja i lišenja slobode određena je stepenom i intenzitetom ograničenja (vremenskim trajanjem ograničenja, socijalnim efektima, stepenom nadzora, posledicama kršenja i sl.), a ne njenom prirodom, razlozima ograničenja i klasifikacijom u domaćem poretku (Guzzardi v. Italy, br. predstavke 7367/76, § 93).
Navedena odluka Ustavnog suda Srbije je dostupna ovde.
