Srbija nosi težak teret prošlosti
„Skoro svaki narod nosi neki teži ili lakši teret ili mu se pamti neka manja ili veća bruka iz surovog 20. veka, koji nije daleka prošlost. Nisu samo Nemci morali da se suoče s ponašanjem u bližoj prošlosti. Spisak je povelik i na pobedničkoj i na poraženoj strani. Većina Srba i srpskih političara i dalje misli, ili se pravi da misli, da Srbija i Srbi ne nose nikakav teret takve vrste. To nije obična zabluda“, reči profesora Vojina Dimitrijevića u poslednjem opširnijem razgovoru za eNovine, ponavljamo u znak sećanja i poštovanja prema borcu za ljudska prava
„Evropska unija nije kao druge međunarodne organizacije, naročito ne kao UN. Niko nema pravo da uđe u bilo koju savremenu međunarodnu organizaciju, naročito ako molilac nema svojstva države. Ako dovoljno država misli da je neki entitet država, on se može kandidovati za članicu, ali o prijemu odlučuje nadležni organ potrebnom većinom. Tako je u UN: o tome je li država-kandidat uopšte država i ispunjava li vrlo blage uslove za prijem u UN suvereno odlučuju Generalna skupština i Savet bezbednosti. Čak i ako kandidatkinja može računati na dvotrećinsku većinu u Generalnoj skupštini, neće postati članica UN ako se tome usprotivi makar jedna stalna članica Saveta bezbednosti (Francuska, Kina, Rusija, SAD, Velika Britanija). Prema tome, Kosovo bi moglo u UN i bez Srbije, ali ne i bez nekog od ove petorice. Stalna članica može da spreči usvajanje neke rezolucije SB, ali ne da je nametne. Stoga su uzaludna pisma i apeli Putinu da Rusija natera SB da prihvati srpske predloge“, kaže u razgovoru za e-Novine Vojin Dimitrijević, profesor međunarodnog prava i direktor Beogradskog centra za ljudska prava.
Naš sagovornik podseća i na drugu stranu mogućeg ulaska Srbije u Evropsku uniju.
„U EU je drukčije: svaka postojeća članica može da blokira učlanjenje nove ne navodeći nikakve razloge ili, češće, ističući razloge koji mogu biti čudni i neubedljivi. Učlanjenje Srbije može da spreči svaka članica EU, a ne samo Nemačka. Do sada smo najviše sumnjali na Holandiju. Ovo ima i drugu stranu – na koju se zaboravlja. Ako Srbija uđe u EU, ona će takođe moći da ometa druge kandidate – recimo, Kosovo. Unija pamti takve inhibicije: Grčka je efektivno preprečila put Makedonije samo zbog toga što joj smeta njeno ime. Kipar pokazuje raspoloženje da to učini s Turskom. Ne znam kako su zvaničnici EU i evropski diplomati obavezali Hrvatsku da, kad se jednom učlani, ne ometa ulazak Srbije, ali sam ubeđen da je to bio jedan od važnih preduslova za hrvatsku kandidaturu. Čini mi se da je EU stalo da dobije sličnu čvrstu garantiju Srbije u odnosu na buduću kandidaturu Kosova, koje mnoge članice priznaju kao državu. Ovakvu garantiju malo ko u Srbiji sme da dâ, a i pitanje je da li bi trajala i posle izbora. Reč je o takvoj garantiji, a ne o priznanju Kosova od strane Srbije. Ako EU ne može na to da natera svoje članice koje ne priznaju Kosovo – iz razloga koji nisu sušta ljubav prema Srbiji – ne može ni Srbiju“, ističe Dimitrijević.
„Kipar je primljen s nerešenim pitanjem teritorije i to ne sme da se ponovi. Neka još novija iskustva pokazuju da će se dodatni oprez pokazati kada se prihvataju članice iz čisto spoljnopolitičkih razloga, uz zanemarivanje ekonomskih i unutrašnjopolitičkih. Paradigmatičan je primer Grčke, koja je odavno primljena da ne bi otišla u istočni blok ali se ispostavila kao teško ekonomsko breme. Velikodušnost prema kandidaturama Rumunije i Bugarske – opet, da ne bi otišle u rusku orbitu – ponovo se plaća vanrednim nadzorom nad ovim novim članicama. Sve se to sada sručilo na glavu Srbije, čije rusoljublje izgleda neutaživo“, kaže Dimitrijević.
Sagovornik e-Novina iznosi i stav o komparaciji kosovskog problema sa odnosima dve Nemačke.
„Skoro svaki narod nosi neki teži ili lakši teret ili mu se pamti neka manja ili veća bruka iz surovog 20. veka, koji nije daleka prošlost. Nemci su u tom pogledu valjda prvaci. Iako je Hitler proganjao i nemačke antinaciste, Nemci i danas moraju da gledaju filmove u kojima su nemački vojnici simbol agresije, nečoveštva i genocida. Nemačka je izgubila rat, mnogi nemački lideri kažnjeni su kao pojedinci a Nemačkoj su oduzete zamašne teritorije. Mogu li sebe da citiram, još od 1995. godine: ‘Vajmarska republika, kojom je 1933. godine zavladao Adolf Hitler, prostirala se na 472.000 kvadratnih kilometara. Kada se razišla prašina posle Drugog svetskog rata, površina SR Nemačke i Nemačke DR iznosila je ukupno oko 357.000 kvadratnih kilometara, koliko ujedinjena Nemačka danas i ima. U njoj više nisu hanzeatska luka Štetin i univerzitetski grad Breslau, a Kantov Kenigsberg zove se danas Kalinjingrad.’ Njeni vođi, poglavito Vili Brant, morali su s tim da se pomire pa Nemačka više ne pretenduje na Istočnu Prusku, zapadnu Poljsku i Sudetsku oblast. Ono što je ostalo Nemcima, zbog blokovske podele bilo je podeljeno na dva dela, na ‘komunističku’ Nemačku Demokratsku Republiku i ‘kapitalističku’ Saveznu Republiku Nemačku. Ova poslednja se za razliku od povraćaja drugih teritorija, nije odricala ujedinjenja Nemačke i u tom je uspela 1989, kada je propao socijalistički blok, a s njim i NDR. Pre toga su ove dve države, i šire priznata SRN i uže priznata NDR, održavale veze bez uzajamnog priznanja i zajedno sedele u UN. To se pravdalo interesima Nemaca, koju su živeli s obe strane demarkacione linije.
Otuda, kada se povodom Kosova traži paralela s Nemačkom, treba tačno znati na šta se misli. Misli se za odnose obe Nemačke a ne odnose Nemačke s izgubljenim teritorijama. A i tu paralela ide samo dotle dok je reč o saradnji između država koje se ne priznaju ali žele da ljudi zbog toga manje trpe“, ocenjuje Vojin Dimitrijević.
On upozorava i na rasprostranjen stav o tome da Srbija ne nosi teret prošlosti.
„Ponovo: nisu samo Nemci morali da se suoče s ponašanjem u bližoj prošlosti. Spisak je povelik i na pobedničkoj i na poraženoj strani. Ispostavlja se, recimo, da su se Italijani, iako negde surovi okupatori, bolje odnosili prema svojim Jevrejima nego Francuzi i Poljaci, a da ne pominjemo baltičke narode, inače žrtve surove staljinističke okupacije. I Hrvatska ima žig ustaške prošlosti i genocida nad Srbima, žig koji nije sasvim obrisan i koji opasno proviruje iza veličanja novijih domovinskih heroja. Većina Srba i srpskih političara i dalje misli, ili se pravi da misli, da Srbija i Srbi ne nose nikakav teret takve vrste. To nije obična zabluda nego teško samozavaravanje. Taj je teret možda veći no što Srbi zaslužuju jer je ranija reputacija, i ona iz Prvog i iz Drugog svetskog rata, u najnovije vreme pokvarena – i to u vrlo akustično vreme, vreme kada su mediji svuda bili prisutni, kada su vesti bile mnogo glasnije no ranije i – što je najgore – u doba kada se to više nije očekivalo i kada u drugim delovima Evrope nije bilo takvih vesti. Pored ‘podviga’ u Hrvatskoj i Bosni, u sadašnjem trenutku se svet seća sumanute ideje, aktuelizovane 1998. i 1999. godine, da se stotine hiljada Albanaca iz Kosova i Metohije isele neznano kamo i to ne delovanjem paravojnih formacija nego svesnom akcijom policijskih i vojnih snaga. Ono što Srbiji najviše smeta jeste poricanje ružne prošlosti. Srebrenica se navodno nije desila. Kosovski Albanci nisu pokopani nadomak Beograda. Notorni ratni zločinci su heroji koji postaju još i visokotiražni i promovisani pisci. Tim povodom se mora naglasiti da se zvanična država trudi, doduše bez dovoljno odlučnosti, ali ne može da potre loš utisak koji društvo ostavlja u celini, od političara, preko ‘narodnih intelektualaca’, medija pa do navijača i drugih uličnih bukača. Kao što de Gol nije mogao sasvim da spere ljagu Višija i alžirskog rata, tako ni srpski predsednik, tužioci i sudije na mogu da zagluše one koji pevaju ‘Nož, žica, Srebrenica’, naročito onda kada se vlast ponaša kao da, kada izručuje optužene za najteže zločine, čini uslugu, ne srpskom narodu, nego Evropskoj uniji, uslugu koju međunarodna zajednica mora da vrati u nekoj drugoj valuti“, naglašava Dimitrijević.
„Tu ne treba imati iluzija: nju će iskoristiti svi oni koji rade protiv Srbije i iz razloga koji nemaju veze s pravdom i moralom, kao na primer trgovci koji uleću na upražnjeno kosovsko tržište kada se ispostavi da Priština ima jače protivmere od beogradskih mera. To su surove činjenice s kojima se ne sme miriti ali se na njih ne treba stalno žaliti i uzimati ih za opravdanje za nove greške. U poslednjoj deceniji 20. veka Srbija je izgubila simpatije koje je nesumnjivo imala – recimo, u Velikoj Britaniji, Francuskoj, SAD – i podstakla ranije antipatije, u Nemačkoj i Austriji, a uz to još i nipodaštavala veze u demokratskim zemljama Trećeg sveta. Desni i jurodivi deo Rusije to ne može da nadoknadi a nova kapitalistička Rusija ima preča posla, mada se Jeljcinovi naslednici svakako sećaju podrške koju je staljinistički puč u Moskvi dobio iz Beograda pre dvadeset godina. Kina je Kina – poslovno vrlo kapitalistička i proračunata a ideološki još komunistička pa ne može da bude oduševljena zemljom ekstremnog antikomunizma, u kojoj se u to ime odbacuju i modernizacija i antifašizam. Međutim, ako je Srbija pod Miloševićem i saradnicima ostala bez savezničkih država i ako ih sada teško stiče, mogla bi da u inostranstvu pridobija naklonjeno i savezničko javno mnenje ali se to s postojećim porukama, uz sekundiranje najreakcionarnije dijaspore, teško postiže“, kaže Vojin Dimitrijević.
On konstatuje da je „od Petog oktobra bilo i mnogo i malo vremena, dovoljno za one koji bi bili odlučni, malo za nesigurne i kolebljive, pogotovu malo za one koji je trebalo da se preobrate“.
„Nepreobraćenih još mnogo ima i oni su teg na srpskim nogama. Konačno, ‘međunarodna zajednica’ mora da prestane da bude pogrdan izraz jer je i Srbija, po svakoj definiciji, njen deo. A izbori kao periodična groznica? Jesmo li sigurni da ako elita ne evoluira, ne evoluiraju ni birači? Ako se ispostavi da je kosovski bauk samo stari tabu i ako istraživanja pokazuju da građane više brine lopovluk od toga ko će da činodejstvuje u srpskom Jerusalimu, onda se mora pomisliti i na to čime se šta prikriva i da li balon treba da pukne.
Da nije možda mnogo lakše glasno vikati ‘ne damo Kosovo’ no iskreno reći ‘drž’te lopove’?“
