Vidan Hadži – Vidanović
Pravnik u Evropskom sudu za ljudska prava
„Škola je potpuno promenila moj život.“ Tim rečima je započelo jedno od prvih predavanja Škole ljudskih prava za buduće predavače kada sam ja bio njen polaznik 2003. godine. Danas ove reči moje koleginice i prijateljice prihvatam kao svoje.
U školu sam došao kao apsolvent Pravnog fakulteta koji je bio daleko više posvećen karijeri scenariste televizijskih emisija nego pravu. Suvoparno i nekritičko tretiranje pravnih nauka i dubiozni politički i ljudski stavovi velikog broja predavača udaljili su me od fakulteta i profesije kojom sam svega četiri godine ranije želeo da se bavim. Vojin, Vesna, Tanja, Jelena i svi ostali koji su u to vreme radili u Centru za samo dve nedelje tokom trajanja škole uspeli su da me podsete zbog čega sam, u vreme represije i antirežimskog naboja, odlučio da studiram prava. Nakon Škole, ostao sam u Centru sve do 2007. kada sam, zahvaljujući profesionalnim prilikama koje su mi u Centru pružane, dobio Chevening stipendiju i otišao na magistarske studije iz ljudskih prava u Veliku Britaniju gde sam ostao i na doktoratu.
Iako nisam u Beogradu, i dalje sam u Centru. Naš odnos ne mogu da opišem kao saradnju, iako i dalje zajedno radimo na zaštiti i unapređenju ljudskih prava. Mi smo u Centru pre svega prijatelji, a to je samo rezultat nečega što se nauči tokom prvih časova u Školi – na „poslovima zaštite ljudskih prava“ se ne radi, ljudska prava su vrednost sa kojom se živi.
