Vojin Dimitrijević kao pisac
Vojin Dimitrijević je, kao malo ko drugi u Srbiji, umeo i imao snage da smireno i razumno govorio o najgorem. Metafora o čoveku svetioniku u mračnim vremenima kao da je skrojena po njegovoj meri.
Vojinova neuvijena, ali razložna i tačna reč bila je jedan od retkih putokaza za ljude koji u Srbiji, već godinama ogrezloj u korupciju i nasilje, gube nadu da ima izlaza, da može biti bolje, da otpor postojećem stanju stvari ima smisla.Vojin Dimitrijević je bio jedan od onih naših retkih intelektualaca koji se, reagujući na nasilje, ne zadovoljavaju time da mu okrenu leđa, da s njim nemaju ništa, kao da je to sve što pametan i častan čovek može da učini. Bio je ubeđen da pasivno distanciranje od zla nije dovoljno, da je takozvana „etika čistih ruku“ problematična. Nije ga mnogo impresionirao ni stari moralistički argument da veliki duhovi, oni koji duboko doživljavaju zlo, ne treba o tome da govore jer tako šire u narodu nemir koji sami osećaju. Vojin je znao da nas intelektualcima i časnim ljudima ne čini širenje panike, ali ni povlačenje u sebe. Bio je uveren da je njegovo da govori, da govori bez straha i protiv straha, da svojom rečju i svojim primerom održava veru u razum i ljudskost, posebno onda kad se čini da je ta vera sasvim pokolebana. U tome je bio uporan, neumoran, tako da nas je odavno bio navikao da – kad god se dogodi neki novi slučaj kršenja ljudskih prava – očekujemo njegov komentar, koji će nam pomoći da razumemo uzroke i prirodu tog slučaja, ne samo iz specifično pravnog ugla, nego i sa šireg humanističkog stanovišta.
Za Vojina je zlo pre svega abdikacija razuma, „silaženje s uma“, kako glasi naslov jedne knjige njegovih eseja i intervjua, objavljene 2006. godine u izdanju „Fabrike knjiga“. U predgovoru te knjige on piše: „ Smatrao sam, kao i mnogi drugi, da čovek koji javno istupa mora u trenucima koje smatra opasnim i sudbonosnim činiti sve što može da spreči ili oteža najgore ishode, koristeći bar zdrav razum.“ Zbog ove vere u razum, zbog toga što je u razumu tražio ne samo oslonac za svoju misao, nego i za svoju akciju, Vojin Dimitrijević se pridružuje drugim misliocima i praktičarima racionalističkog humanizma. Jedan od naistaknutijih među njima, Ernst Gelner, sebe je predstavio kao „prosvećenog racionalističkog fundamentalistu“. Mislim da bi ova etiketa sasvim dobro pristaje i Vojinu, naravno, uz istu dozu humora s kojom ju je Gelner okačio na svoja vrata.
Govoreći o abdikaciji razuma u Srbiji 1990-ih, Vojin je opisao i likove koji su je oličavali i koji su vladali javnom scenom: „Scenu su zapremili mitomani, demagozi, psihopati, bigoti i drugi borci Iracionalnog, a u ime nauke – u stvari nezdravog razuma – raspisali su se i raspričali hohštapleri, neznalice i tajni i javni policajci.“ Posebno se zadržao na ulozi učenjaka u tadašnjem „silženju s uma“: „Mnogi učenjaci, i naši i strani, bili su od one vrste sposobne da objasni sve što se desilo tek kada se desilo time što je sve što se desilo moralo da se desi – jer se desilo.“
Ovo nije samo dobar primer Vojinovog smisla za humor, nego i ilustracija načina na koji je on ovaj svoj nesumnjivi dar svesno, takoreći strateški, koristio kao prirodnog saveznika razuma. Humor u njegovom tekstu, u njegovom govoru, nije običan estetski dodatak, ukras, koji autorovom rasuđivanju dodaje takozvani šarm, ali i bez koga bi ono dobro funkcionisalo. Ne, humor je jedna od najjačihVojinovih aduta, jedno od najefikasnijih njegovih oružja. Za mene ostaje nezaboravan ovaj njegov opis rasparčavanja nekadašnjih socijalističkih zemalja: „Pocepana i rasparčana bivša socijalistička Istočna i Srednja Evropa počela je da liči na ruske drvene ‘babuške’: otrvoriš jedan veliki narod ili državu, a u njemu manji, otvoriš manji, a u njemu još manji itd. Svi su oni stari, pravedni, napaćeni i – traže samoopredeljenje, ali ga ne daju manjima od sebe“ („Silaženje s uma“, 264).
Vojinov humor je od onih koji se nazivaju negovanim. U njegovom slučaju, to znači da je on ovu svoju sklonost razvijao nadahnjujući se najboljim književnim uzorima, među kojima se izdvaja Sterija, čijim je „Rodoljupcima“ posvetio jedan briljantan esej, u kome je zaključio da bi Sterija „u naše vreme bio proglašen potkazivačem, jer pokušava da srpsku istoriju denuncira otkrivajući da u njoj ima i nečega čime se ne bi trebalo dičiti“ („Silaženje s uma“,227). Uopšte, ne smo kad je reč o humoru, uporišta Vojinovih tekstova, su književna, istoriografska, filozofska. Taj najširi kontekst, nazovimo ga kulturološkom, daje koordinate potrebne da se njegovi tekstovi razumeju i na pravi način vrednuju. To „pravno lice“, kako je Vojina volela u šali da zove njegova Branka, kretalo se daleko preko horizonata usko shvaćene pravne struke, pokazujući i svojim knjigama i svojim ukupnim delovanjem da je pravo pre svega kultura, i da se ono ne može svesti na znanje i primenu zakona i propisa, kao što je to „pravno lice“ umišljenim kulturnjacima stavljao do znanja da je pravna kultura jedan od temelje opšte kulture.
Danas u Srbiji demokratski nastrojeni ljudi znaju ili mogu da saznaju da je poštovanje ljudskih prava jedna od temeljnih vrednosti zajednice evropskih naroda kojima Srbija navodno želi da se pridruži, i da se do te vrednosti stiže putem razvijanja kulture ljudskih prava.
