Evropski suda za ljudska prava objavio je u utorak 11. jula 2023. godine presudu u predmetu S.E. protiv Srbije, u kojoj je utvrdio da je Republika Srbija povredila pravo na slobodu kretanja podnosiocu predstavke izbeglici iz Sirije kome je u Srbiji odobren azil. Reč je o predmetu Beogradskog centra za ljudska prava koji je u ime svog klijenta podneo predstavku još 2016. godine, zbog odbijanja srpskih vlasti da izdaju putnu ispravu osobi koja je izbegla iz Sirije i kojoj je odobreno utočište u našoj zemlji.
Ovaj slučaj predstavlja presedan u pogledu poštovanja slobode kretanja izbeglica i predstavlja prvu presudu Evropskog suda za ljudska prava protiv Srbije koja se odnosi na ostvarivanje prava koja su garantovana osobama u potrazi za međunarodnom zaštitom.
S.E. je izbegao iz Sirije i došao u Srbiju gde je zatražio azil. Utočište mu je dodeljeno 2015. godine, nakon čega je podneo zahtev za putnu ispravu za izbeglice, na koju po Zakonu o azilu i privremenoj zaštiti ima pravo.[1] Zbog propusta države da od 2008. godine donese podzakonske akte koji regulišu sadržaj i izgled putne isprave za izbeglice taj zahtev mu nikad nije ispunjen. Više od sedam godina podnosilac predstavke nije bio u mogućnosti da se slobodno kreće i izlazi iz Srbije, što je ozbiljno uticalo na njegov privatni i poslovni život. Evropski sud za ljudska prava presudu protiv Srbije je doneo jednoglasno uz zaključak da je u ovom slučaju došlo do povrede prava na slobodu kretanja i da to predstavlja sistemski problem.
Presuda Evropskog suda za ljudska prava implicira da Republika Srbija de facto ograničava slobodu kretanja izbeglica, što je u suprotnosti ne samo s Konvencijom o statusu izbeglica[2] već i sa Ustavom Republike Srbije.[3] MUP još uvek nije usvojio dugoočekivani podzakonski akt kojim se uređuje obrazac putne isprave za izbeglice.[4] Pored nepostojanja podzakonskog akta, problem se ogleda i u očiglednom nedostatku političke volje da se navedeno pitanje sistemski reši. Iz tih razloga, sloboda kretanja im je ograničena na teritoriju Republike Srbije, što doprinosi dugotrajnom nezadovoljstvu i razočaranju izbeglica u sistem azila u Srbije.[5]
Po mišljenju Suda, Republika Srbija mora da preduzme sve odgovarajuće zakonske i operativne mere da upotpuni relevantni zakonodavni okvir i implementacione propise kako bi obezbedila efektivno pravo da se napusti njena teritoriju, kao i mogućnost svakom pojedincu u situaciji sličnoj onoj u kojoj se podnosilac predstavke našao da pristupi postupku za podnošenje zahteva i dobijanje putne isprave. U presudi se takođe navodi da će Komitet ministara Saveta Evrope nadzirati da li će Srbija preduzeti neophodne mere kako bi izmenila domaći pravni okvir i na taj način okončala povredu prava na koju je Sud ukazao, s obzirom da bi poštovanje presude trebalo da ima efekte koji se protežu izvan granica ovog konkretnog predmeta.
Sloboda kretanja garantovana je članom 2, Protokola 4 Evropske Konvencije o Ljudskim pravima i predstavlja jedno od fundamentalnih ljudskih prava.
Beogradski centar za ljudska prava već godinama ukazuje na probleme sa putnim ispravama za izbeglice i tražioce azila i nemogućnost ostvarivanja prava na slobodu kretanja osoba kojima je odobrena međunarodna zaštita u Srbiji, kao i na propuste Ministarstva unutrašnjih poslova da donese akt kojim se uređuju izgled i sadržina putne isprave za izbeglice. Još jednom apelujemo na Ministrastvo unutrašnjih poslova da usvoji ovaj podzakonski akt kako bi se konačno omogućila sloboda kretanja ove kategorije stranaca van teritorije Srbije.
[1] Prema ZAPZ, na zahtev osobe kojoj je dodeljeno utočište u Republici Srbiji, Kancelarija za azil izdaje na propisanom obrascu putnu ispravu za izbeglice s rokom važenja od pet godina. Navedene odredbe ZAPZ usaglašene su s direktivama EU u ovoj oblasti. Primera radi, Direktiva o kvalifikaciji iz 2004. propisivala je da će se izbeglicama izdati putne isprave na način koji je predviđen Konvencijom o statusu izbeglica.
[2] Sloboda kretanja je propisana čl. 39 Ustava RS i čl. 2, st. 2 Protokola 4 uz Evropsku konvenciju.
[3] Čl. 39 Ustava RS.
[4] Koji je to trebalo da učini u roku predviđenim čl. 101 u vezi s čl. 87, st. 6 ZAPZ. U prilogu Konvencije se nalazi obrazac putne isprave, koji države potpisnice mogu koristiti ukoliko na nacionalnom nivou nisu regulisale ovo pitanje.
[5] Takođe, nemogućnost kretanja van granica RS u većini slučajeva dovodi do kršenja niza drugih osnovnih ljudskih prava, kao što je pravo na porodični život u pogledu (ne)mogućnostiizbeglice da se viđa s članovima porodice.
